0
Goran Petrović poigravao se stvarnošću sa veličanstvenom predanošću i ozbiljnošću – filozofski i simbolički, stvaralački i čitalački.
Kada sam Goranu Petroviću čestitala nagradu „Vladan Desnica”, na moj SMS odgovorio je sledećim rečima: „Da budem iskren, ja sam se uplašio ovolikih nagrada. Svakakve dobrolije. Nije greška, naučio sam telefon da i ta reč postoji. To je moj skroman doprinos autokorektorima.”
Književnik je ovim malim lingvističkim gestom popravio svet. Književnost pak voli grandiozne gestove: zato ona popravlja svet tako što piše o obećanju slobode, o zavodljivim mogućnostima odrastanja i emancipacije – ali nam književnost, isto tako, ponekad odrekne pravo na magiju, pa obećanje promene razbije kao igračku.
Obećanja sreće i slobode koja nas dočekaju u knjigama mogu biti, vrlo često, konstruisana iluzija, socijalna zavera protiv nas. Goran Petrović branio nas je od prevare i zavere. Raščlanjavao je iluziju i raskrinkavao zavere, darujući nam nepobitnu istinu izmaštane priče.
Goran Petrović knjigu je posmatrao kao matricu koja nije iluzija ni manipulacija; ona je sveto mesto potpunog života i svojih čitalaca, i svojih junaka. NIN-ovom nagradom ovenčani roman „Sitničarnica Kod srećne ruke” zato je književni pandan filma „Matriks” – s tom razlikom što kod Petrovića ne postoji nikakvo tehnološko pomagalo za osvajanje heterotopije. U ovom romanu vrata paralelnog sveta otvara čitanje kao meditativni ritual. Petrovićevi junaci su svi odreda zaljubljenici u knjige, i uspevaju da proniknu u tajnu „potpunog čitanja”. Zahvaljujući tom retkom umeću, svaka knjiga – bilo da je roman, rečnik, ili udžbenik iz arhitekture – postaje paralelan svet u kome se čitaoci mogu sresti ako isto štivo čitaju u isto vreme.
U knjigama se Beograđanin Anastas Branica nesmetano sastaje sa Francuskinjom Natali: oni vode ljubav i grade svoj dom u romanu koji Anastas piše, iako se u stvarnosti nikada nisu upoznali.Glavnog junaka „Sitničarnice Kod srećne ruke”, istog tog Anastasa Branicu, upoznajemo kao mladog čoveka koji se po povratku sa studija u Francuskoj osamio u svom beogradskom domu i otpočeo novi život u jednoj paralelnoj dimenziji – dimenziji potpunog čitanja. Njegovi ga sugrađani proglašavaju „malčice sumanutim“ i „čudakom“, opisuju ga kao „fantastu od detinjstva“, „osobenjaka“, čak i kao „besprizornika“. Za njega se zna da je „u doba rata za račun francuskog generalštaba ‘čitao’ sekcije gde su se imale voditi odsudne bitke“, jer je mogao da vidi „svaku čuku, jarugu ili kozju stazicu“, i znao je raspored svakog drveta koje bi moglo poslužiti kao zaklon mitraljeskom gnezdu.
Čim počnu govorkanja o „još manje verovatnim maštarijama“ kao što su pokretne slike, prenos govora kroz vazduh i preletanje okeana, sugrađani zaboravljaju Anastasa. Zaboravljaju i da su ikada čuli da je bio kadar da na karti otkrije tačan položaj sprudova, grebena, plutajućih bombi, krstarica i torpiljerki. Kao njegova knjiška ljubav, kao žena koju je voleo pre Natali, pominje se „neka Ruskinja“ kojoj je od sveg bogatstva ostala samo „umoljčana porodična biblioteka“.
Knjiga je jedino mesto gde se Balkan može sresti sa Evropom pre nego što ona ode svojim putem, kao što se Natali vratila u Pariz da se uda za svog dugogodišnjeg verenika. Knjiga je bila fiktivno utočište jednoj neodrživoj ljubavi, ali su Petrovićevi junaci ipak ostali u kulturnoj matrici koja im je dodeljena – Anastas u Beogradu, Natali u Parizu. Neki su čitaoci bili skloni da u Petrovićevom konceptu „potpunog čitanja“ prepoznaju motivaciju i fundament za ostvarenje celovitog života; neki su mislili da autora na gradnju ovog sveta tera tužan podsmeh iluziji da knjige mogu zameniti život.
Nije Goranov matriks puka idila: svet potpunog čitanja negativci mogu da zloupotrebe. Otkrivši da se ruski emigranti okupljaju u Turgenjevljevom romanu Lovčevi zapisi, SDB-ovac Sreten Pokimica im postavlja „sačekušu” upravo među koricama te knjige. Negativac će, međutim, upasti u sopstvenu zamku: otkriće se da je on pisac disidentske knjige koju je želeo da podmetne ocu devojke koja je prezrela njegovu ljubav. Biće osuđen na to da do kraja života kroz roman Anastasa Branice luta u potrazi za ženom koju je voleo.
U Goranovom delu, fantastika je uvek pažljivo građena na metafori: metafora je, pak, utemeljena na pitanjima o duši, srcu i stvaranju. Imaju mnogo toga zajedničkog „Ikonostas“ i „Papir“, dva književna ostvarenja koja su poslednja objavljena dela Gorana Petrovića. Njihovi junaci su istoriji nevidljivi, a ipak je retkim darom koji poseduju neumitno menjaju. Oni nisu samo obdareni posebnim moćima, već i osećanjem dužnosti koje nadilazi svaki interes.
Dok „Ikonostas“ govori o dometima očinjeg vida, „Papir“ objašnjava koliko je teško ruci da zapiše svet na praznu hartiju pred sobom. Pastir Dovolja je neizlečivo dalekovid: dok se crkva despota Stefana Lazarevića gradi, ovaj jedanaestogodišnji kravar, glavni junak romana „Ikonostas“, graditelje oprezno i smerno opominje na propuste, na kriv zid ili loš pad krova. Nikada se, nažalost, neće moći udaljiti dovoljno da sagleda šta je sve u svetu i istoriji zapravo nevidljivo i neprimećeno. „Papir“ nam otkriva kako je deset pesnika putovalo u Amalfi, zajedno sa kraljicom Đovanom, da bi ona kupila najfiniju hartiju za ljubavno pismo.
Povest o svetu koji se rasuo i raskorenio da bi se sročilo tek jedno ljubavno pismo zapravo govori o odgovornosti umetničkog čina. Ta je odgovornost istinski zastrašujuća, rađajući nemoć desetorice pesnika, od kojih samo jedan toj nemoći presudi. Lepota, snaga i pouzanost pisane reči nisu izmerive – niti treba da budu.
Goran Petrović poigravao se stvarnošću sa veličanstvenom predanošću i ozbiljnošću – filozofski i simbolički, stvaralački i čitalački. Tekst je u njegovim rukama postajao prostor koji menja naša uverenja i predstave. Tekstualni narativ Gorana Petrovića promenio je naš svet, neopazice ali neminovno. Dobrolije: nije greška, već pobeda smisla.
Bonus video: Održana komemoracija književniku Davidu Albahariju
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
