0
Džoni Keš iznenadio je mnoge kada je podržao Ričarda Niksona, a još više kada je tu podršku povukao. Snimio je tada album "Man in Black" sa protestnim pesmama i počeo je da nastupa isključivo u crnoj odeći, pokazujući time, kako je objasnio, žaljenje za svim životima izgubljenim u ratu u Vijetnamu, ali i brigu o veteranima, siromašnima, nezaposlenima, gladnima i "zatvorenicima koji su odavno okajali svoje zločine".
„Izražavam svoje stavove u mnogim ovim pesmama“, zapisao je Džoni Keš na omotu albuma „Man in Black“ objavljenom pre tačno 50 godina. Jedan od pionira ranog rokenrola, kantri zvezda, kantautor, poznat pre svega po pesmama o odmetnicima, zatvorskim pričama, ljubavnim baladama ili religijskim himnama, objavio je u proleće 1971. godine album sa jasnim političkim porukama. Prethodila je tome blanko podrška američkom predsedniku Ričardu Niksonu i njegovim obećanjima da će okončati rat u Vijetnamu, ali su tela američkih vojnika nastavila da stižu. Amerika je tada, kao i danas iz drugih razloga, bila duboko podeljena.
U jeku antiratnih protesta u Americi, Keš je nastupao pred američkim vojnicima u Vijetnamu, poručujući im da ih većina sunarodnika podržava, a u januaru 1970. godine u svom šouu na televiziji ABC rekao je i da podržava način na koji Nikson vodi rat u Aziji i njegove „planove za uspostavljanje mira“. Zbog takvih istupa u javnosti prozivao ga je onaj deo javnosti i (kontra)kulturne Amerike koji se nije slagao ni sa ratom ni sa Niksonom. (Između ostalih, pesnik i muzičar Gil Skot Heron otvoreno ga je prozvao u svojoj najpoznatijoj pesmi „Revolution Will Not Be Televised“).
Međutim, već tri meseca kasnije, Keš je promenio mišljenje i konfrontirao se Niksonu i njegovoj administraciji. Pozvan da prvi put nastupi u Beloj kući u aprilu 1970. i tamo izvede „Okie from Muskogee“, satiričnu pesmu Merla Hagarda o ljudima koji su prezirali hipike, mladim narkomanima i učesnicima antiratnih protesta, „Welfare Cadillac“ Gaja Klarka na račun korisnika socijalne pomoći i svoj kantri hit „Boy Named Sue“ sa stihovima Šela Silverstina. Međutim, Keš je odbio da svira prve dve pesme, tvrdeći da nije bilo dovoljno vremena da ih bend uvežba, ali da bi ih i da je bilo vremena verovatno odbacili. Umesto toga, odlučili su se za „Ballad Of Ira Hayes“ o odlikovanom ratnom veteranu indijanskog porekla koji doživljava maltretiranja po povratku kući u Arizonu i gubi se u alkoholu, kao i još izrazitije protestne „What Is Truth“ i „Man in Black“.
„Dobro, čoveče, zar ne bi moglo biti da se devojke i mladići / trude da svojim glasom nadjačaju tvoju buku? / I da usamljeni glas mladosti viče: Šta je istina“, peva u „What Is Truth“ Džoni Keš.
Keša je pri jednoj poseti studentima Univerziteta Vanderbilt u Nešvilu jedan od njih u razgovoru upriličenom u kampusu pitao ga je zašto uvek nosi crno. Sutradan je imao stihove.
U pesmi „Man In Black“ objasnio je zašto nosi crninu, da za to postoji razlog. Nosi je, peva Keš, „zbog siromašnih i ugroženih“, gladnih, zatvorenika koji su odavno okajali zločine, zbog bolesnih i samih starih, zbog žrtava droge i žrtava rata…
„I nosim crno iz žalosti zbog života kakvi su mogli biti / jer svake nedelje izgubimo po stotinu dobrih mladića / I nosim je zbog hiljada umrlih / verujući da je Bog na našoj stani / verujući da smo svi na njihovoj strani“, kaže Keš u stihovima i zaključuje da zna da „ima stvari koje nikad neće biti kako treba / i potrebne su promene gde god se okreneš / ali dok ne mrdnemo da bar nešto bude popravljeno / nećeš me videti kako se oblačim u belo“.
Nikson se, najavljujući Keša u Beloj kući, šalio da je jedna od stvari koju je naučio o pevaču ta da „ne možeš da mu odrediš šta da peva“. Samo nekoliko nedelja kasnije, poslao je nove trupe u Kambodžu. Nedelju kasnije Nacionalna garda je ubila četvoro, a ranila devetoro studenata na antiratnom protestu na Univerzitetu Kent u Ohaju. Protesti su se ponovo proširili Amerikom. Keš nikada posle toga nije rekao ni reč podrške Niksonu. Američki predsednik se sledeće godine u junu umešao u nešto što će izrasti u aferu Votergejt, po čijem otkrivanju će konačno morati da ode iz Bele kuće, a Keš je objavio album „Man in Black“.
Pesmu „Man in Black“ Keš je odsvirao studentima Univerziteta Vanderbilt i u februaru 1971. godine, ali sada kao gostima u njegovoj emisiji na ABC-u. Pored Keša, u toj emisiji svirali su Džejms Tejlor, Toni Džo Vajt i Nil Jang (do tada već autor protestnih pesama „For What‘s It Worth“ i „Ohio“).
Pored naslovne i još osam pesama, na tom albumu je i „najpolitičkija“ Kešova pesma: „Singing in Viet Nam Talking Blues“. U tom bluzu govori o tome kako je išao u Vijetnam da nastupa za vojnike, priča im kako kod kuće ima ljudi koji brinu za njih i vole ih i opisuje ranjenike donete u bazu, „živom paklu“ kom je svedočio zajedno sa suprugom Džun Karter i zaključuje da se, ako se ikada ponovo tamo vrati, nada da tamo neće biti nikoga kome će pevati, da će ratu biti kraj, a da će se svi vojnici vratiti kućama.
I nema nikakve dileme zbog čega je Keš osećao naklonost prema ratnim veteranima. I on sam služio je četiri godine u vazdušnim snagama. Tada je nastala i njegova verovatno najpoznatija pesma „I Walk the Line“. Te, 1971. godine, na nastupu u Rajmanu, pevao je „Man in Black“ za grupu vojnika iz Kentakija. Nakon što je kamera snimila jednog od njih u uniformi, Keš je rekao: „Ovo je moja uniforma. Četiri godine nosio sam uniformu vazdušnih snaga SAD. Sada me zovu čovek u crnom“.
Keš i njegov bend i ranije su nosili crno, jer su tako mogli lako vizuelno da se uklope, ali je povremeno oblačio i živopisniju, kaubojsku odeću. Međutim, nakon albuma „Man in Black“ nastupao je isključivo u crnom, često i u dugom crnom kaputu. I prva autobiografija, objavljena 1976. godine, zvala se „Čovek u crnom“. Susretao se kasnije i sa predsednikom Džimijem Karterom (inače daljim rođakom Džun Karter), ali nije više otvoreno zagovarao nijednu konkretnu političku opciju, okrećući se opštem humanizmu.
Posle „Man in Black“ objavljeno je još 46 Kešovih albuma (uključujući tu i briljantnu zbirku pesama iz serijala „American“), ali je ploča iz 1971. ostala jedna od najpoznatijih.
„Poka veka kasnije, sa toliko eksperata koji nam govore da je politička polarizacija Amerike kakvu doživljavamo ‘bez presedana’, ‘Man in Black’ i dalje može da nas naučni nešto. Keš je zastupao politiku zasnovanu na saosećanju, stavljanju ideoloških dogmi po strani da bismo sami u svom iskustvu pronašli nešto da se identifikujemo sa ‘onima koji su ugroženi’. Sa toliko ugroženih danas i uskraćenih za slobodu i jednih za druge, trebalo bi da ponovo poslušamo – i dobro ih čujemo – pesme sa ‘Man in Black'“, zaključuje Majkl Stjuart Foli, autor knjige „Građanin Keš: Politički život i doba Džonija Keša“.