0
Ovo je Bernard Šo s fantastičnim umetničkim instiktom, intuicijom. Dobro poznajući rad u pozorištu prepustio je glumcima i režiji da sami sve oblikuju. Kada smo to čuli dobili smo krila, raspustili smo se i počeli sami da izmišljamo neki jezik, naravno, uz presudnu pomoć naše profesorke Ljilje Mrkić, priča za Nova.rs glumac Zoran Cvijanović povodom premijere komada „Pigmalion“ Pozorišta „Boško Buha“, čija je premijera zakazana za 14. novembar na sceni Teatra „Vuk“.
U najpoznatijem delu slavnog irskog nobelovca, glavni junak je profesor fonetike Higins, koji će za opkladu pokušati da nauči prodavačicu cveća Elizu Dulitl da pravilno govori engleski jezik. Tokom tog učenja, zaljubili su se … Cvijanoviću je poverena uloga Elizinog oca Alfreda Dulitla.
– Inspiracija i nešto na šta smo svi najbolje reagovali jesu tekstovi i jezik velikog srpskog književnika Stanislava Vinavera, koji smo kopali iz njegovih prevoda. To je bilo sasvim u skladu sa tim da, na primer, ta rečenica koja postoji u prevodu ovoga teksta apsolutno je identična, samo drugačije izrečena. Odnosno, Vinaver je tu rečenicu izrekao na potpuno svoj, fenomenalan, nedostižan način. Govorio je kao što mladi danas pričaju, recimo, ono pre – predobro, prefantastično, preizuzetno… Igrao se na taj način pre ihahaj godina. I onda shvatite da, u stvari, ne postoji modernost. Jer, sve već postoji. I šteta je što mladi danas ne čitaju Vinavera, pošto bi im život bio lepši – smatra glumac.
Pominjući značaj literature u svakodnevici, kaže da se ljudi obično hvale kako im u jednom trenutku neka knjiga promeni život.
– Tako sam ja otkrio delo „Mala Dorit“ Čarlsa Dikensa, koje je preveo Vinaver. Uspeo sam da pronađem neko antikvarno izdanje, odrali su me, uzeli su mi velike pare, ali mi nije žao. Evo, ako neko bude ovo pročitao, apelujem da se to izdanje ponovo objavi, jer je remek-delo prevodilaštva. Redakciju prevoda je radio Štefan Cvajg, kapitalno izdanje. I bilo bi dobro da napokon budemo ponovo u prilici da čitamo Dikensa koji je bio objavljen 1945/ 50 /52… A mi od svega, kad se njegovo ime pomene, znamo samo za “Olivera Tvista“. Ne umemo ni da ga prepričamo, pošto ga pamtimo uglavnom po filmovima.
Zorana Cvijanovića trenutno gledamo u seriji „Deca zla“ a uskoro ćemo moći da ga vidimo u još jednoj, „Tunel“.
– Presrećan sam i ponosan na „Decu zla“, jer taj kvantitet, zamah koji je doveo do ove hiperprodukcije, pretvorio se u značajan kvalitet. Čujem da za tu seriju ne postoje granice, gleda se svuda i raduje me što pokušaji da se zauzme neki stav pri ocenjivanju te serije s neke propagandne strane prosto se odbijaju o zid kvaliteta i umetničkih dostignuća serije. A i „Tunel“ će biti veoma značajna serija.
Na pitanje da prokomentariše vest da će njegov matični teatar „Boško Buha“ da se vrati na svoju adresu na Trgu republike, jer su najzad rešeni pravno-imovinski odnosi, Cvijanović kratko odgovara:
– Pravo da vam kažem, oči su mi odmah pune suza. Žao mi je što Manda nije sa nama…
Bonus video: Promocije knjige „Sa Cvejom“ – o Branku Cvejiću u JDP-u