0
Jelena Žugić mlada je pesnikinja iz Beograda, o čijem sam postojanju saznala davno, pre bilo kakve zbirke pesama – njen tata Vuk pričao je stalno o svojoj ćerki koja obožava Pi Džej Harvi, a još uvek je srednjoškolka, njene rime jednako koliko i muziku.
I kako sad da ne upoznaš to maleno biće koje se divi velikoj engleskoj poetesi Poli Džin? Tu neku devojčicu zanesenu predskazanjem iskona iz razornih numera naše junakinje Harvi, one čudnovato krhke ali magnetične cure, opasnih očiju, u koju se zaljubljuje jedan Nik Kejv tamo negde sredinom devedesetih, kad se Jelena takoreći ni devojčurkom još nije mogla zvati?
U stvarnosti, Jelenu sam srela godinama kasnije, kada sam pročitala njenu prvu knjigu poezije „Kako sam postala flamenko plesačica“ iz 2021. Zamah je bio apsolutno morisonovski, ali viteški ženstven, sve vreme sa tutnjajućim rokenrolom ispod stihova, koji kao da dopire sa nekog magičnog tranzistora što upravo zamiče za ugao, a ti ga hipnotisan netremice pratiš, udišući njegove plamteće znakove prisutnosti: benzinska isparenja – ta priviđenja brze vožnje, one poludele mirise tela koja tek što su se razdvojila, omamljujući vonj prkosno napetih mišića pod džinsom, u inat svim konsterniranim pogledima zavidljivih posmatrača, zaleđenim u svojevrsnom slow motionu okolo.
Jelena Žugić izuzetno je hrabra devojka dok piše. Njena nova zbirka „Kome peva hiljadu mogućih tela“ (Dom omladine Beograda, 2024) ne cenjka se sa malograđanskim stidom. Ona odvažno korača preko okeanskih potolina gde Vilijam Blejk smešta svog Isaka Njutna što zamišljeno bocka šestarom po pesku, ne obazirući se na prolaznosti svega i svačega, fokusirana na čula, na čudesnu zonu čiste percepcije. I ona zaista ume da pogleda električnim sablastima noći pravo u lice i da se bezazlenog srca seća svojih bivših i budućih ljubavnika, onako kao da svaki od njih istovremeno postoji u izvesnom relikvijaru sadašnjosti, a opet i sa strastvenošću večno iznova rađajućeg ženstva. Ima tu naivnosti devojaštva, žudno uveličavajućih optika daljina i blizina, no pre svega ima putenosti hrane koja cvrči na ognju erosa, da vam voda momentalno krene na usta dok čitate.
Kad u pesmi „Gramofon u tiganju, tiganj na mesecu“ Jelena Žugić kaže: „Cvrči kobasica u Kentakiju/jaje na oko u Bugarskoj/buhtla se prepolovljuje na mediteranskoj terasi/džigerica u Brizbejnu pleše uz nevidljive sinkope/ruka muti griz u Stokholmu“ – postanete odjednom gladni onog odmaknutog prostora koji vam izmiče. Ali gle, u ovoj poeziji sve je moguće, jer evo već grabite zalazak sunca svojom sopstvenom rukom, kao da zahvatate iz malstrema kakve džinovske tegle sa medom, nad kojom se vazduh udiše oštro, zato što u nikad okončanoj potrazi za izgubljenim atomom doma – koji je vaš zalog još neupoznate ljubavi – jedino tako treba i mora biti.
O „kolačićima od slatkog sira i domaćem džemu“ („Suncokret“), „subotnjim trpezama“ („Ultramaraton“), „pucketavoj makovnjači“ („Osnovni uslov je da semafore pretvaraš u makove“), „krljušti ribe iz košare“ („Poreklo krljušti“), „voster sosu i smrznutim lignjama“ („U maloj kući živimo“), „vrtlogu supe“ („Kazan“) ili „štapiću sladoleda“ („U mikrofonu nedođija“) – da i ne govorimo.
Reči Jelene Žugić slasne su i hranljive. One dopiru iz probuđenog devojačkog tela koje metabolira stvarnost, usisava je u sebe, žvaće, ispija, u njoj uživa, pretvarajući svoj put kroz zbilju u kvadrofoniju tajanstvenog vremena i izmeštenih krajolika, u multiplicirano jedno od onih egzotičnih staništa sanjarenja, gde združena gnezda mladosti možda i mnogo rečitije svedoče o tananim rezonancijama duše nego hiljade ispisanih filozofskih misli.
Ima u ovoj zbirci jedna pesma koju Jelena Žugić naziva „Budućim kćerima“. U njoj je ona i sopstvena majka koja sebe posmatra dok je bivala devojčicom, kao i majka neke buduće misteriozne devojčice, i majka svih majki i kćeri podjednako, otkad je sveta i veka. U ovoj pesmi nazire se odgovor na pitanje izrečeno u naslovu zbirke: „Kome peva hiljadu mogućih tela“? Pa, sestrinstvu svih budućih kćeri, svim sutrašnjim žurkama, svim noćima nakon napornog dana, svim punđama znalačkih samurajki…
Čitajte Jelenu Žugić ne bi li ponovo doprli do zavodljivosti devojaka i žena, do one zamamne privlačnosti generacija ljudi za nama, pokraj nas, onih koji će tek biti. Samo čitajte.
Bonus video: Otvorena izložba u čast Margite Stefanović