0
Ove nedelje vam predstavljamo romane „Grad i njegove nestalne zidine“ Harukija Murakamija i „Put u Birobidžan“ Judite Šalgo.
Haruki Murakami, „Grad i njegove nestalne zidine“, Geopoetika, 2024. Prevela Divna Glumac.
Sazdan kao plod mašte, ali i kao brana epidemiji koja zahvata dušu, grad je tokom godina stekao sopstvenu volju i svoj cilj. U njemu nema struje ni gasa; njegova sahat kula nema kazaljke. Biblioteka umesto knjiga skladišti snove koji čekaju čitača: oni nisu ostaci ljudskih duša već flaširani „mikrokosmos haosa“. Na kapiji grada čuvar oduzima senku novom pridošlici. Pustim poljima podno zidina tumaraju jednorozi, koji, za razliku od ljudi, imaju senke.
Ključ tumačenja novog Murakamijevog remek-dela uranja u citat iz misteriozne, nedovršene pesme „Kublaj kan“. Koulridžovi stihovi o svetoj reci, koja kroz predeo neznan ljudskom umu hrli ka moru bez sunca, ukazuju da Murakami piše o samoći tragača za tajnim svetovima i o halucinatornoj granici, koja stapa moguće i neumitno. Dimenzije paralelnih svetova, gradova i biblioteka su egzaktne i optički nestabilne, baš kao da smo na teritoriji dvojnog državljanstva, u vlasništvu Kafke i Markesa.
Murakamijevi junaci nemaju ime ni poreklo, mnogi od njih ni svoju senku: od prošlosti ne beže, budućnost ne traže. Stvarnost se u nama razvija granajući se u mnoštvo puteva, kaže Murakamijev pripovedač. Kada kao bibliotekar u gradu Z. upozna njenog mrtvog direktora Kojasua, koji mu kaže da je umiranje „jedna od najvažnijih stvari u životu“, zaključiće da se stvarnost u njemu raspala na delove.
Motivi biblioteke i susreta sa mrtvima podsetiće na „Kafku na obali mora“, hipnotički mirni junaci na „Norvešku šumu“, atmosfera pritajenog nasilja na „Kad padne noć“. I dalje su likovi usamljeni, mirni, intuitivni; sad su bez imena i sa obavezom da izgrade postpandemijski svet, skladište tajni, snova i ponovo zadobijenih senki.
Judita Šalgo, „Put u Birobidžan“, Kontrast izdavaštvo, 2023.
„U ključna vremena pesničke figure treba čitati doslovno, onda će vam se istorija otvarati pod rukom kao pasijans“: ove kobne reči zapečatiće sudbinu Nenada Mitrova, „majstora rime i epiteta, pesnika burnih emocija“, koji se utopio na „pučini istorije“. Ubio se julske noći 1941, nakon tri saslušanja u okupacionoj policiji, koja mu je nudila da postane potkazivač.
Likove poput Mitrova i ruske emigrantkinje Marije Aleksandrovne povezuje žudnja za odlaskom u neznanu zemlju. Delikatna a efektna struktura kultnog romana „Put u Birobidžan“ – sjajnog spoja angažovanog štiva i fantastike – nalikuje radu podsvesti: opsesivno se vraća motivima zamišljene zemlje i sna o sreći koji vodi marginalce i obespravljene.
Tema autonomne jevrejske oblasti Birobidžan, „grozne kaljuge sa nezdravom klimom“, neodvojiva je od teme bezdomnosti, ali i od motiva potrage za ženskim sigurnim utočištem. Autorkin radni dnevnik otkriva da toponim Birobidžan označava „ženski kontinent“, „zemlju bez ubijanja“, „ludnicu“, „utopiju“, „rezervnu domovinu“ i „močvarni rasadnik jevrejskog semena“. Deo romana u kom dominira bivša Frojdova pacijentkinja i humanitarna aktivistkinja Berta Papenhajm otkriva da je Birobidžan čak i ideal socijalne pravde, vrsta ženske egalitarističke Internacionale.
Slikajući istoriju XX veka iz ugla prezrenih i prognanih, fokusirana na kolektivnu fantazmu o obećanoj zemlji u bespućima Sibira kao rajskom naselju, Šalgo zida utopiju do koje vode strah, muka i bolest.
Bonus video: GOST: Pisac Vladan Matijević
