0
Biografiju Mage Magazinović smo posmatrali iz lične perspektive i u kontekstu današnjeg vremena, kaže za Nova.rs Branka Pavlović, autorka dokumentarca "Maga 1909".
Piše: Vedrana Bogdanović
Na 20. Filmskom festivalu Slobodna zona, jedan od najneobičnijih filmova u programu bio je eksperimentalni dokumentarac „Maga 1909”. U režiji Branke Pavlović, film nam, kroz igru i tek nekoliko umetnutih citata kao naslova poglavlja, dočarava život Marije Mage Magazinović (1882 – 1968), prve studentkinje Pravnog fakulteta, prve žene novinara u Srbiji, aktivistkinje, feministkinje, pionirke moderne igre i baletskog pedagoga. Magina poseta Berlinu 1909. zauvek joj je promenila život, ali i istoriju moderne igre u Srbiji. Tamo je pohađala Školu glume Maksa Rajnharta, baletsku školu Izadore i Elizabet Dankan i upoznala budućeg supruga Gerharda Gezemana…
Godinu dana kasnije, donela je savremenu igru u Beograd. Bilo je to 13 godina pre nego što će u Narodnom pozorištu biti osnovan prvi ansambl klasičnog baleta. Magu u filmu dočaravaju dve balerine: Milica Tančić iz Srbije i Marijana Hilgert iz Nemačke, koje su uglavnom improvizovale svoje scene na licu mesta, a one su snimane na originalnim lokacijama gde je Maga radila, studirala i nastupala sa svojim učenicima. Jedan od njih je bio i Lujo Davičo, po kome danas ime nosi jedina državna osnovna i srednja baletska škola kod nas. O filmu i tome koliko smo napredovali u ženskoj emancipaciji od Maginih vremena, razgovarali smo za Nova.rs sa Brankom Pavlović, rediteljkom, montažerkom i jednom od selektora Slobodne zone.
Iako izuzetno značajna za razvoj moderne srpske kulturno-umetničke scene, čini se da ime Mage Magazinović nije poznato široj javnosti. Kako ste došli u dodir s njenim likom i delom?
– U Bioskopu „Balkan” 2023. godine bila je izložba „Slobodan let: Maga Magazinović kroz vremensku i prostornu disperziju” i ja sam, zajedno sa vajarkom i vizuelnom umetnicom Gordanom Kaljalović, radila video radove za nju. U tom momentu sam znala ko je Maga Magazinović, ne detaljno, ali me je upravo Gordana kroz rad na toj izložbi inspirisala da se više pozabavim njenim likom i delom. Film „Maga 1909” je nastao iz te izložbe, odnosno, paralelno sa tom izložbom, dok sam razmišljala o tome kako bi vizuelno mogao da se prikaže prebogat život jednog takvog lika, kako bi to moglo da dobije neku formu. To je bio prvi impuls, a zatim smo na konkursu Filmskog centra Srbije za eksperimentalni film dobili sredstva za stvaranje. Bitno je istaći da izložba ne bi bila moguća bez pomoći Fondacije Rekonstrukcija ženski fond, a važnu ulogu odigrala je i Kinoradionica.
S obzirom da stvarate i živite na relaciji Beograd-Berlin, da li je to uticalo na kreiranje filma i koliko u njemu ima ličnog?
– Apsolutno postoji lični momenat. Studirala sam nemački jezik i književnost pre nego što sam upisala Filmsku akademiju u Beogradu, a već 17 godina živim u Berlinu, tako da je meni bila poznata ta dualnost: imati dom u dva grada, na dva jezika, u dve kulture. Pored svih stvari, Maga Magazinović je bila i germanista i prevodilac i sa tim u potpunosti mogu da se poistovetim. Zanimljivo da i ostali učesnici u projektu sadrže tu dualnost i momenat prevođenja koji je jako bitan, jer smo mi preveli Magine reči i njen život u ples, ne koristeći se verbalnim sredstvima. Čitav film je serija plesnih improvizacija, tako da su svi učesnici u film ugradili deo sebe i nekog svog emigrantskog iskustva. Što se mene lično tiče, i kroz svoj rad, generalno, i kao jedan od selektora Slobodne zone trudim se da duh Berlina donesem u Beograd, a duh Beograda u Berlin, tako da mi je to svakako bila jedna od inspiracija.
Koliko vam je savremena igra bliska?
– Ne potičem iz sveta igre i nemam taj bekgraund, ali sam, kao i mnogi, kroz studije u Berlinu nešto novo otkrila. Dolazak u Berlin promenio je smer mog života. Tamo sam studirala master Art In Context i kroz te studije sam otkrila polje performansa, plesa i, prvenstveno, participativnih umetničkih praksi. Ovo je jedan apsolutno participativni projekat gde su svi učesnici dali nešto od sebe i ugradili u njega svoje iskustvo. Mi smo Maginu biografiju posmatrali iz lične perspektive i u kontekstu današnjeg vremena. Nisam režirala ples u klasičnom smislu, ali sam davala indikacije emotivnog tipa, sa kojim osećanjem treba da se prikaže određeni momenat. Moja je ideja bila da u filmu treba da budu dve Mage kao dve strane njene ličnosti. S druge strane, grupne scene sa više igrača simbolizuju kolektivitet i duhovnu zajednicu koju je ona pronašla u Berlinu, odnosno, u Beogradu.
S obzirom da film predstavlja kombinaciju raznih citata kao uvertiru u biografske momente i one telesnog izražavanja, da li se takva forma javila uporedo kada i ideja za film ili je proistekla spontano, u procesu, kao posledica?
– Prvobitno sam razmišljala kako bih mogla to da prikažem, a da ne koristim fotografije, jer ne postoji toliko vizuelnog materijala i dokumenata o njenom životu. Odmah mi je bilo jasno da će ta vizuelna forma biti drugačija. Počela sam tako što sam sa balerinom Milicom Tančić odlučila da improvizujemo na temu usamljenosti, jer kada ste u nečemu prvi nemate ništa na šta biste se oslonili, sem sebe. Prva improvizacija je bila samo sa jednom igračicom, a zatim sam kontaktirala sa Marijanom i njih dve su odmah kliknule i tako se stvorila ideja o dualitetu: njih dve kao dve Mage, duhovno i telesno, crno i belo. Sve ostalo je nastalo tokom rada.
Branka Pavlović je i autorka projekta kojim koordinira Filmski festival Slobodna zona - „Svetlost svitaca“ koji će biti predstavljen sutra u 13. beogradskoj gimnaziji, kao i aplikacija Svetlost svitaca – arheologija sećanja. Reč je o virtuelnoj turi kroz Topovske šupe, prvom koncentracionom logoru za Jevreje i Rome u okupiranoj Srbiji, na kojoj su radili đaci 13. beogradske gimnazije uz učešće i podršku umetnika, pedagoga, istoričara i predstavnika romske i jevrejske zajednice, kao i aplikaciji za logor Marcan na kojoj su radili učenici Srednje škole „Ernst Hekel” iz Berlina.
Vrlo je hrabro i radikalno, posebno na našim prostorima, baviti se eksperimentalnim filmom, i još eksperimentalnim dokumentarcem. Da li je postojao strah od toga kako će publika reagovati na ovakvu formu?
– I kada gledam i selektujem filmove želim da vidim nešto što do sada nisam videla ili da to vidim na drugačiji način. Sve priče su već ispričane i sve je već urađeno, ali, ipak, postoji neka mogućnost da to bude drugačije. Ovo je poziv da vas film uvuče i da se prepustite i uživite.
Maga je bila neko ko je otvorio put emancipaciji žena, a vi ističete te ženske teme i u okviru programske celine Ženska linija na Slobodnoj zoni. Koliko su se stvari promenile na tom polju u odnosu na Magino doba i borbu?
– Naravno da postoje neki pomaci. Nadovezala bih se na prethodno pitanje o tome da li postoji strah od toga da je film suviše eksperimentalan i da li će publika da ga prihvati. Mislim da je uvek potrebno malo rizikovati i da je Maga puno rizikovala u svom životu i radu.
Kakva je budućnost angažovanog eksperimentalnog filma i da li umetnost može da bude aktivno sredstvo za menjanje sveta?
– Mislim da umetnost može da nam da neku ideju o tome da svet može biti drugačiji i da može da ima vrlo isceliteljsku ulogu. Na primer, kroz telesnost i igru možete da iskažete neke ideje i traume, stvari koje proživljavate na drugi način. Telo pamti određene stvari i, isto tako, može i da ih reprodukuje i prenese. Eksperimentalni filmovi deluju na drugi registar u odnosu na klasičnu naraciju i volela bih da ih bude više. Divno je što Filmski centar Srbije uopšte ima tu kategoriju u današnje vreme kada se na svemu štedi i kultura i umetnost nisu na primarnom mestu.
Bonus video: Slobodna zona