0
Intergeneracijski savez žena važan je tematski tok romana Tanje Stupar Trifunović, a Brigite Rajman u svoje delo investira sopstveni pokušaj da bude agilna brigadirka koja će u fabrike doneti umetnost i kulturu.
Tanja Stupar Trifunović, „Duž oštrog noža leti ptica”, Laguna, 2024.
„Tuga i krivica bile su u nama okamenjene, čvrste i strašne kao preparirane životinje”: ovakva sumorna i gorka poređenja nemaju samo jednokratnu upotrebnu vrednost u trećem romanu Tanje Stupar Trifunović i ne opisuju samo žalost, muku i teskobu uznemirenih mladih duša na pogrebu. Jaram i tuge i krivice vuku godine ratnog stradanja koje junakinja Vanja evocira tri decenije kasnije. Na prvom stepeniku ulaska u zrelost, u vremenu koje preti da ukine veru u razum i dobrotu, ona uči da podnese iskustvo smrti u ratu i nasilja u miru.
Posmatra strah i muku oko sebe, svoju buntovnu dvojnicu Milenu, bližnje koji se najpre opiru stvarnosti, maštajući o bogatim prinosima na sprženoj zemlji, upija sve one loše vesti koje od dece ne može sakriti primorsko selo u kom su zakratko našli utočište: „Trebalo se svakodnevno boriti jer je svijet oko nas bio zamiješan od nečeg većeg i jačeg od nas i u paru mu se bilo lakše oduprijeti”.
Intergeneracijski savez žena važan je tematski tok romana, ne samo zato što je Vanja manje nalik pribranoj i smirenoj majci nego energičnoj baki: „to što me je uzdizalo i lomilo, taj nemir i grozničavost koje je i sama nosila zatočene u tijelu, ona je zvala karakterom”. Vanjin je karakter „upaljen kao žeravica, spreman da se za sitnicu posvađa, prgav i pogan”. Navigaciju kroz klisure iskušenja i gubitaka omogućuje lirsko pripovedanje puno oneobičenih slika nalik prozi Herte Miler. Deca rata u nasleđe dobijaju poraz koji utire put ka budućnosti u životu koji nastavlja da teče.
Brigite Rajman, „Brat i sestra”, Radni sto, 2024. Prevela Bojana Denić
Odnos Elizabete i njenog brata Ulija može da se opiše kao paralelni prostor debata i deoba u kakvom se nađu samo dvoje ljudi koji pripadaju istoj porodici i istoj generaciji, ali polarizovanom svetu vrednosti. Može da se opiše kao susret i sukob dva nemoguća i neodrživa životna izbora, kao traumatično suočavanje sa promenama kakve donose ne samo sazrevanje i odrastanje, nego i opredeljivanje u svetu podeljenom na dve Nemačke i na dve slike egzistencije – na sliku utopijskog socijalizma i sliku materijalne sigurnosti.
Dok Elizabeta kategorički odbija iskustvo odlaska i emigracije zarad samonametnutog izazova integracije u radničku klasu Istočne Nemačke, Uli je zaokupljen upravo potragom za tim i takvim iskustvom. Stariji brat Konrad već je otišao na Zapad, a roditelji su i pre šezdesetih, kad se radnja zbiva, prošli kroz patnje ratnog zarobljeništva i gladi, da bi ih deca petnaest godina kasnije optuživala da su „malograđani i simpatizeri”. Izazov integrisanja u ideološki drugačiji svet, u svet koji nije deo njenog kulturnog i emotivnog nasleđa, za Elizabetu nosi mnogo iskušenja i razočaranja.
Brigite Rajman u roman investira sopstveni pokušaj da bude agilna brigadirka koja će u fabrike doneti umetnost i kulturu, i egzaktno pokazuje buktanje doktrinarne monolitnosti: sve deluje idilično dok Elizabeta predano vodi kružok radnika koji slikaju, nemajući da u tom procesu ponude išta drugo osim ljubavi prema slikanju, sve dok postoji nada da bi pompezno fabričko postrojenje moglo da umesto diktature i prismotre prigrli umetnost.
Bonus video: Država obustavlja otkup knjiga na latanici? – Koliko je ćirilica ugrožena?
