7
Uz odobrenje Igora Bojovića, direktora pozorišta Boško Buha, prenosimo vam njegovu zanimljivu božićnu priču koju je objavio na svom Fejsbuk profilu i koja je izazvala veliku pažnju.
„Dugo sam nosio u sebi ovu priču i rešio da je zapišem baš na Božić, rukovođen mišlju: “Ko zna zašto je to dobro”. I, evo, “(re) kreativni svet detinjstva” je pred vama.
S jedne strane Sinjajevina Planina, sa druge Durmitor, u sredini okruženo gustom četinarskom šumom selo-оaza odakle se šire goleti izazvane zimi brojnim mećavama, Gornja Zminica a sred sela је Zminičko jezero koje – mami putnike namernike za Sinjajevinu za Pašino Polje npr. da se odmore i napoje konje, da se okupaju. Jednom kad se uputih ka jezeru sličnim poslom dosetih se da, oko jezera samo Bojovići i imaju kuće. Stoga mi nije bilo čudno da umesto table na kojoj je pisalo Zminičko ugledah “istu tu, samo malo drukčiju”, sa natpisom BOJOVIĆA JEZERO. E sad, sa leve strane i jezera i table su ovi koji su za vreme II svetskog rata bili u partizanima i izvojevali slobodu, tako da se danas sahranjuju gde ko hoće, po livadama, mahom po sopstvenim imanjima, i oni drugi koji su, za vreme rata, preferirali četnike. Na njihovoj zemlji nalazi se crkva i, uređeno, groblje.
E da, važno je reći da se nikada nisu sukobljavali u čemu je posebnu zaslugu, rekao bih, imao Nikola Bojović, školovan artiljerijski kapetan koji je komandovao četnicima u čuvenoj bici na Neretvi i koji se dugo nakon tog dogadjaja u Lutonu kraj Londona smejao partizanskoj “istini” o tome. Da, to je onaj golobradi četnik u oficirskoj uniformi koji u filmu Veljka Bulajića ubije iz pištolja Orsona Velsa. Eto, ima neke koristi i od ovog mog pisanja: sad bar znate kako je završio Orson Vels. Da, za nastavak priče dobro je reći da je moj otac Vojislav bio član SKOJ-a a njegov otac a moj deda Jovan partizan koji je sahranjen na sopstvenom imanju, verovatno verujući da ga potomci neće sa grobom prodati. No, “čemu vakat tome i vrijeme”, naišli su bogati Rusi koji nisu za kosti predaka pitali. I ne prodadoše ni za velike pare sinovi zemlju, ne zbog groba, jer Rusi su ga i sa grobom hteli, već zato što se očevina i dedovina ne prodaju.
Bio sam u Lionu i cele noći imao košmarne snove, zaključio da Festival na koji sam kao selektor TIBE (međunarodni festival predstava za decu – pandan BITEF-u, organizovan pri Pozorištu Boško Buha) došao i nije nešto što bi nama zanimljivo bilo, platio penale što je hotel rezervisan za još tri noći, seo u kola i pravac za Beograd. Ujutru sam čuo da je tunel ispod Mon Blana zapaljen, da je bilo i žrtava, da je bio veliki zastoj. Prošao sam tuda samo sat vremena ranije.
I kao što sam i predosetio na mobilni telefon su počele da mi pristižu poruke od brata, bar trideset njih. U onoj jednoj, zlokobnoj je, kao što sam i pretpostavio, pisalo: “Nismo hteli da te ometamo u vožnji, otac je skoro gotov. Javi se”. Prvi nalet suza orosio mi je lice a potom je na njemu zaigrao izraz odlučnosti. Uzeo sam auto sa pranja, seo u njega, usput pokupio brata i pravac Gornja Zminica ispod Durmitora. Brat je razgovorom o aldshajmeru, koji je oca pretvorio u nepokretnu biljku, o moždanom udaru koji je preživeo, kako mu se tada sve pomračilo pred očima i kako je sve to što ga je zadesilo posledica pada na glavu, potom o Mercedes džipu koji sam tada vozio, pokušao da skrene tok mojih misli bar za tren. No, uzalud. U njima je bilo samo jedno: pošli smo da ocu tražimo grobno mesto i kako da svoju ideju prometnem u delo.
Bio je 08.Jun 2004. i u Zminici je pao sneg. Da, dobro ste pročitali, u junu je u selu ispod Durmitora, još u proleće niklo, cveće virilo iz snega. Sve livade su obelele.
Otišli smo prvo kod Novice, najstarijeg među Bojovićima i zatražili mu da nam odobri da sahranimo oca u groblju kod crkve. Odmah je uz osmeh koji mu je zaigrao na licu prihvatio moju ideju. Rekao je da mu nismo mogli saopštiti istovremeno tužniju i radosniju vest. Potom je počeo da rida kao malo dete. Znalo se sve u tom kraju i toliko godina posle krvavog i prljavog rata, znalo znalo se i za masovne grobnice koje su partizani pravili i idejom “levice” pravdali, znalo se i prezime partizana iz sela “Krš” koji je streljao staru majku Janju Nikoli Bojoviću, ali se znalo i da je medju četnicima bilo i onih koji su voleli da ubiju zarobljenika, naročito ako se ispostavi da je komunista. I sad neki tamo balavac hoće da sahrani oca umesto na livadi s onu stranu jezera, na ovoj strani, u groblju ispod crkve napravljene od kamena iz Nikoline kule. Pa gde to može i gde to ima? Može, može, i ima, ima kad se nadje ko hoće. Potom smo otišli kod mog rodjenog strica koji je Imao već spremne kontra argumente za mene: “Imamo mi svoje groblje da se ne saranjujemo u njino”. A gde je to naše – upitah. “Pa dolje, spored Jovana”, odgovori.
– Nije moj otac samoubica da se sahranjuje van groblja!
– A znaš li ti Igo, koliko je para pokradeno dok je ta crkva pravljena?
Čuo sam nešto o tome (setih se tada kako sam i sam kad sam davao nešto malo novca za izgradnju crkve pred svedocima dobio i priznanicu na tačan iznos kako bih bio siguran da pare koje dajem ne završavaju u džepu rodjaka koji ih prima). Ali, znaš šta, nadživeće ta crkva i onog ko je pokrao novac i mene a moj Vuki (sin) ne zna ništa o tome.
E dobro – reče stric. – ako je tako familija odlučila…
Odlučila je – reče mu moj brat.
Neka tako i bude samo ja neću niđe nako tamo spored Jovana – tatralno saopšti stric.
Ma sahrani se ti i na drvetu kao Indijanac ako hoćeš – pomislih i krenuh da idem.
Elem, dovezli smo oca u selo i ispod planine je malo živnuo. Ipak, posle dve godine je bila sahrana. Videvši autobuse koji sa ljudima koji su došli iz raznih krajeva da se oproste sa svojim starim profesorom svetske književnosti, stric pogleda prostor pored očeve grobnice, namignu mi i reče:
“Igo, ima vođe spored Voja mjesta i za mene.“
Suze mi opet grunuše u lice i pobegoh da ronzam tamo, ispred crkve nadajući se da me niko neće videti.
E sad da li sam i rođenog oca dao za parče proje ili sam kupio ulaznicu za “Odavde do večnosti” procenite sami.
U Zemunu, o Božiću, 2022.“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
