2
Sve scene snimali smo u školi "Vladislav Ribnikar" na Vračaru, tako da sam provodio vreme sa tom decom, i sada pokušavam da se dozovem pameti, jer sam neke od tih dečaka i devojčica lično upoznao. Sećanje na tu decu me je dodatno rastužilo, pored osećanja da nam se dogodila strašna tragedija koja nas je sve potresla, ispričao je glumac Boris Isaković govoreći o filmu "Lost Country" koji se snimao u školi u kojoj se desila tragedija.
Jedini srpski film u takmičarskom programu Kanskog festivala, koji će glamuroznom ceremonijom biti otvoren u utorak, 16. maja, ove godine je „Lost Country“ reditelja i scenariste Vladimira Perišića, a ova intimna porodična drama doživeće svetsku premijeru u okviru prestižne selekcije „Nedelja kritike“, koja počinje veče kasnije, 17. maja.
Radnja filma (koji je, iz nekog ugla iz „predsoblja“ i politički triler, kako je opisao reditelj), događa se u Srbiji 1996. tokom studentskih demonstracija protiv Miloševićevog režima, uloge glavnih junaka igraju Jovan Ginić i Jasna Đuričić, uz Borisa Isakovića, Miodraga Jovanovića, Dušana Valentića, Lazara Kocića, Anu Simeunović, Mariju Škaričić, Pavla Čemerikića, koje će u ovoj drami takođe videti publika 76. Kana.
U razgovoru za Danas, Boris Isaković govorio je o scenama koje su snimali u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, zbog čega će ulogu Nastavnika u ovom filmu zauvek pamtiti, o predstavi „Zašto je poludeo gospodin R“, a zašto smo mi poludeli kao ljudi i kao društvo, svojoj dubokoj zabrinutosti da li smo propustili sve dobre vozove…
Priča ove intimne drame prati petnaestogodišnjeg tinejdžera koji kroz studentske proteste protiv Miloševićevog režima 1996. godine prolazi kroz sopstvenu revoluciju i porodičnu traumu… Kako ste vi doživeli „Lost Country“, i koliko je tema odrastanja dece kojom se bavi, nažalost, dodatno aktuelizovana nedavnim tragičnim događajima koji su nas toliko rastužili i šokirali?
– „Lost Country“ istražuje odrastanje dečaka koji mora da bira između vernosti porodici i sopstvenih uverenja, suočavajući se sa time da je njegova voljena majka portparolka i saučesnica vlasti protiv koje ustaju njegovi prijatelj. Jedno od ključnih pitanja koje otvara je kako se politika odražava na formiranje jednog tinejdžera, na njegov intimni, porodični i svakodnevni život. Ja u ovoj drami imam epizodnu ulogu, igram Nastavnika tog dečaka, glavnog junaka, ali, postoji jedan osećaj koji me ovih dana strašno uznemirava, stalno prebirem po glavi i mislim da ću tu ulogu zauvek da pamtim. Mi smo sve te scene snimali u školi „Vladislav Ribnikar“ na Vračaru, tako da sam provodio vreme sa tom decom, i sada pokušavam da se dozovem pameti, jer sam neke od tih dečaka i devojčica lično upoznao. Sećanje na tu decu me je dodatno rastužilo, pored osećanja da nam se dogodila strašna tragedija koja nas je sve potresla. Ne mogu da govorim šta je uzrok zločinu i kako je došlo do ove tragedije, a toliko je priča u javnosti o tome, da ne želim i ja u njima da učestvujem.
Zbog čega ste izabrali da ćutite?
– Najviše me nerviraju ta javna pametovanja, i mediji koji ponovo iskorišćavaju svaki tragičan događaj, kao da nam nije dosta bede u ovom trenutku. Ako zlo ne može da se zaustavi na određen način, i ako ljudima ne može da dopre do svesti šta činimo jedni drugim i odakle potiče takvo zlo, onda je to stvarno zastrašujuće. Ali, kultura nasilja se ovde konstantno neguje, i nema tu šta mnogo da se promišlja. Nasilje je kod nas postalo maltene dozvoljeno, i sve dalje priče o tome su izlišne. Jedino se nadam da ćemo iz onoga što se sada dogodilo našoj deci izvući neku pouku. Ali, toliko je bilo strašnih lomova u ovom našem društvu, i ništa iz njih nismo naučili.
I sa diplomskim filmom Vladimira Perišića, „Ordinary People“, vi i Jasna Đuričić takođe ste se predstavili publici u Kanu, 2009. godine u istom programu „Nedelja kritike“, posle čega je osvojio brojna priznanja na svetskim festivalima, među kojima su i „Srce Sarajeva“, nagrada u Kotbusu za najbolje ostvarenje… Šta očekujete od filma „Lost Country“?
– „Ordinary People“ je priča o vojnicima, odvedenim autobusima na nepoznatu lokaciju kako bi likvidirali grupu ljudi s povezom preko očiju, koje nikada pre nisu videli. Vlada Perišić voli da promišlja i otvara ozbiljna pitanja, i nekako je ta tema njegovog prvog filma slična ovoj kojom se bavi u svom drugom filmu, tako da očekujem da će i „Lost Country“ sada dobro da prođe na svetskim festivalima.
Celokupan intervju možete pročitati na portalu “Danas”.
Bonus video: Boris Isaković
