Ove nedelje vam preporučujemo knjige „Malograđani“ francuskog romanopisca Onorea de Balzaka i "Tereza" slovenačke spisateljice Katarine Marinčić.
Onore de Balzak, „Malograđani“, Laguna, 2023.
„Tilijeovi i njihovi prethodnici prilično su često obeščašćivali taj dragulj visoke buržoazije svojim malograđanskim navikama i izumima“, kaže diskretni, a upućeni pripovedač koji razotkriva sav cinizam brutalnog širenja ambicioznih došljaka u prostoru kuće u Ulici Anfer. Sto od mahagonija prekriven mušemom tek je jedan primer „žalosnog nagrđivanja“ koji je „spomeniku privatnog života XVII veka“ naneo privatni život devetnaestog stoleća.
Posthumno objavljen 1855, a sada prvi put prisutan na našem jeziku zahvaljujući prevodilačkom trudu i naučnoj ekspertizi romanistkinje Tamare Valčić Bulić, Balzakov zabrinjavajuće aktuelan roman govori o kamernim temama od epohalne važnosti: sklapanje brakova i porodičnih saveza, složene operacije akumulacije finansija i uticaja, trgovanje interesima i iluzijama o bogatstvu i uspehu nisu samo deo slike jednog sveta koji se uspeo na društvenoj lestvici i zauzeo prostor u Latinskoj četvrti. Nije Pariz mapa ulica kojima junaci krstare u potrazi za uspehom, nego je pre kavez sa darvinističkom bravom, poligon na kom se ispituju referentne vrednosti učtive bezdušnosti. Nema suočavanja sa ucenjivačkim izborom između moralnog i ekonomskog imperativa, jer ekonomski faktor dominira i u samoj motivaciji ličnih i porodičnih odnosa u familiji Tilije, i u planiranju pohoda fascinantnog ariviste Teodoza de la Pejrada na njihov imetak.
Balzakov svet opstaje zahvaljujući umešnom kormilarenju po nesagledivom prostoru moralne ambivalentnosti. Junaci i junakinje njegovih romana vođeni su predvidljivim snovima i naumima, neki svojevoljno sputani materijalnim interesima, neretko spremni na mnoštvo lakše ili teže zamislivih moralnih i duhovnih ustupaka zarad finansijskog trijumfa. Balzak nas vodi kroz svet licemerja, proračunatosti i „društvenih bolesti“, u kom moć obmane leži u uspešno odigranoj obmani moći.
Katarina Marinčič, „Tereza“, Arhipelag, 2022.
„U noći zemljotresa ljudi svenu i ostare“; ali taj traumatični susret sa uništenjem može urasti u sećanje, biti zapamćen kao miris žalfije u postavi kaputa kojim dobri krznar ogrne promrzlu devojku, jedva umaklu iz srušene kuće. Prvi roman slovenačke spisateljice i univerzitetske profesorke, romanistkinje Katarine Marinčič, objavljen još 1989, suočava nas sa fragmentarnom i mozaičnom povešću o jednom svetu, ušuškanom u potisnute želje, strast, ljubavne žudnje, u velikoj meri u sećanje na trenutke radosti, rastanaka, pa i katastrofa kakva je bio zemljotres koji je 1895. pogodio Ljubljanu. Vrativši se ceo vek unazad, Marinčič ispisuje romantičnu i egzaltiranu melodramu čiji tok krivuda između dnevnika, pisama, ispovesti i dijaloga dva polubrata, njihovih roditelja i ljubavnih priča koje će uslediti.
Katarina Marinčič u svom prvom romanu niže detalje koji su sumorni i sladunjavi, živahno i maštovito upotrebljeni da predstave „nered i rani bol“. „Ernestu je Ljubljana bila odvratna, duboko je prezirao sve što je bilo ljubljansko, uključujući i zaprežna kola, knjige i veš“; dani u kojima njegov otac tuguje zbog žene koja ga je ostavila su se „cedili, vukli poput magle“, jer je njegova nesreća imala „dugu zimsku uvertiru“. „Kada sam pisala Terezu, bila sam pod ogromnim uticajem Marsela Prusta“, izjavila je autorka prilikom nedavne posete Beogradu, ponudivši tako ključ za dešifrovanje romantičnih iluzija i izjalovljenih napora njenih junaka.
Bonus video: Da li će Frenzen doći u Srbiju
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar