0
Ljubav na prvi razgovor, tako Jorgos Lantimos opisuje saradnju sa njegovom muzom Emom Stoun. Ovaj kreativni duo iza sebe ima uspešnu ceremoniju Bafta nagrada gde su osvojili čak pet priznanja za film "Jadna stvorenja", a sada s nestrpljenjem očekaju 10. mart i dodelu Oskara.
Saradnja Lantimosa i Stounove počela je na filmu „Miljenica“ (2018), a kako je u velikom zajedničkom intervjuu za „Varajeti“ reditelj priznao – ona mu je bila prvi izbor.
– Jorgos bira glumce za svoj film prema tome kakvi su ljudi. Kada nakon prezentacije na kastingu napravi širi izbor, traži da mu se pošalju intervjui tih osoba, a ne njihovi filmovi – kaže Ema.
Lantimos se slaže, dodajući da uvek postoji nešto što vide kasting direktori i nešto što u razgovoru sa tom osobom on može da spozna:
– Važna mi je osoba i kako se slažemo. Kada sam prvi put razgovarao sa Emom „kliknuli“ smo na prvu. Bitno mi je da se razumemo, a među nama je to bila ljubav na prvi razgovor. Bilo mi je važno kako će zvučati njen akcenat i mislim da smo brzo došli do pravog. Nije akcenat najvažniji, ali jeste bitan kada su svi ostali u glumačkoj ekipi Britanci.
Nakon prvog susreta sa scenariom za „Jadna stvorenja“ Ema je bila oduševljena, a kako kaže, od prvih proba je shvatila da Jorgos ima vrlo specifičan rad sa glumcima.
– Veoma mu je bitno da se svi dobro poznajemo, suštinski, da se osećamo prijatno i blisko jedni s drugima – kaže Stounova, a Jorgos objašnjava:
– Obično samo improvizujem. Dajem im određene vežbe. Svi staju u red i počinju da se prate u krug, a onda moraju da sinhronizuju korake. Igramo i igru sa stolicama. Sve to je zapravo s ciljem da steknu poverenje jedno u drugo.
„Jadna stvorenja“ su neverovatna priča o Beli Bakster (Stoun), koju briljantni naučnik, dr Godvin Bakster (Vilem Defo) ponovo vraća u život. Pod Baksterovom zaštitom, Bela je željna učenja. Međutim, zbog žudnje za svetom koji joj nedostaje, ona beži sa Dankanom Vederbernom (Mark Rufalo), uglađenim i razvratnim advokatom u vrtoglavu avanturu širom kontinenata. Oslobođena predrasuda svog vremena, Bela postaje nepokolebljiva u svojoj nameri da se zalaže za jednakost i slobodu.
– Kada je naučnik vrati u život, Bela uči sve iz početka, hodanje, govor… Pripremajući ulogu, mislila sam da će mi pomoći da gledam decu, ali ne. Bela dobija 25 reči dnevno da nauči, a detetu je potrebna godina. Dakle, njen način kretanja i šetnje kroz svet se zasniva na njenom mentalnom razvoju, a ne na rastu. Ona ne raste i ne postaje viša poput deteta.
Stounova priznaje da je u početku bila u panici kako će sve to uverljivo izvesti, a da ne bude karikaturalno smešna.
– Bojala sam se da joj nisam dorasla. Toliko dugo sam je nosila u mislima. Osećala sam se kao da sam je izneverila prvih nekoliko nedelja rada. Bilo je jako teško. Sreća je što je Jorgos napravio tako bezbedno okruženje na setu, mogla sam o svemu da razgovaram sa njim. Nije me presirao da moramo nešto odmah i sad.
Lantimos ističe da je od početka bila ideja da izgrade svet koji je odraz Belinog doživljaja života i stvari oko nje.
– Počeo sam da razmišljam o tome koji je najbolji način da to uradim? I mislim da su stariji filmovi i tehnike stare škole i dalje najlepši i najverodostojniji, na neki način – humaniji i taktilniji. Shvatili smo da želimo da napravimo sve, a ne da snimamo sa zelenim ekranima. A, onda je svet postajao sve veći i veći. Gradili smo eksterijere gradova unutar bine. Mnogo toga, kada je reč o snimanju ovog filma, radio sam prvi put. Bilo je izazovno, ali je zato i rezultat autentičan.
Ema Stoun priznaje da se zaljubila u Belu zbog njene lepršavosti, zbog toga što ne razmišlja o stidu, predrasudama i „društvenim ugovorima koje sklapate kada odrastete i zbog kojih često imate napade anksioznosti“:
– Deo prirode anksioznosti je da uvek posmatrate sebe. Na neki način, to je veoma sebično stanje. Da ne vređam druge ljude koji imaju problem s anksioznošću – još uvek i ja imam – ali to je zato što mnogo razmišljamo o sebi – šta će biti sa mnom? Šta sam rekao? Šta sam uradio? Šta će reći za mene? S druge strane, Belin pristup svetu je usmeren na to kako se ona oseća prema stvarima.
Komentarišući tumačenja nekih kritičara da su „Jadna stvorenja“ feministički dokument, Lantimos kaže da ne voli da ulazi u analitički razgovor o tome “šta je pisac hteo da kaže”.
– Nije sve crno ili belo, niti može da se tako lako pojednostavi. Scenario je sjajan i prenosi mnogo stvari, mislim inteligentim ljudima. Nema potrebe raspravljati o tome. Mislim da je opasno ulaziti previše u takve razgovore jer stvari počinju da postaju malo previše jednodimenzionalne. Kao da postoji samo jedan aspekt ovog filma. Trudim se da sva moja ostvarenja budu otvorenija od toga. Čini mi se da sam uspeo u tome kada je reč o „Jadnim stvorenjima“. Pogledajte, pa procenite – zaključuje Lantimos.
Bonus video: Jadna stvorenja
