41
Bila je to "dobra berba"... U početku me je nosila mladost i ludost u želji za dokazivanjem, ali prije svega vjera u to što radimo. Bez toga nikad ne bismo uspjeli. I danas me to vodi, osim što je mladost zamijenjena iskustvom, govorio je Aki Rahimovski, pevač Parnog valjka koji je preminuo danas u 67. godini.
Više od četiri decenije Aki Rahimovski je bio sinonim za jednog od najharizmatičnijih frontmena na prostorima bivše Jugoslavije, ujedno i najveću zvezdu.
– Da sam se umorio, ne bih to više radio. A naših 40 godina svjedoči da i ovdje ima sasvim dovoljno mjesta za rokenrol – govorio je pevač, koji je preminuo danas u Novom Mestu, pre nekoliko godina u intervjuu za „Novi magazin„.
Aleksandar Rahimovski rođen je 5. juna 955. godine u Nišu, ali se ubrzo sa porodicom preselio u Skoplje. S obzirom da mu je otac bio muzički profesor, sa sedam godina je krenuo u muzičku školu, odsek klavir i pevanje. I već kao tinejdžer počinje ozbiljno da se bavi muzikom. Bio je član grupa Vakuum, Krvna braća i Tor, sa kojom je nastupio na festivalu u Zagrebu 1975. godine. Baš te godine desio se susret koji će obeležiti njegov život i karijeru. Naime, upoznaje gitaristu i kompozitora Huseina Hasanefendića Husa i Juricu Pađena i osnivaju prvu postavu sastava Parni valjak.
Ovaj bend u kojem su bili i Srećko Antonioli i Zlatko Miksić Fuma bio je jedan od „pokretača“ čitavog talasa pop-rok sastava u Hrvatskoj, ali i u bivšoj Jugoslaviji.
Za samo 12 meseci od osnivanja održali su čak 154 nastupa. Premijerni nastup u Beogradu imali su 29. novembra 1975. godine u beogradskoj hali Pionir, gde su nastupili sa Oliverom Mandićem i YU grupom. A prvi studijski album „Dođite na show!“ objavili su 1976. godine, i već tada imali su prve hitove sa pesmama „Predstavi je kraj“ i „Prevela me mala žednog preko vode“. Singlovi „Lutka za bal“ i „Kravata oko vrata (buntovnik bez razloga)“ obeležili su naredno studijsko izdanje objavljeno 1977. godine.
Obavezni vojni rok privremeno je sprečio razvoj Parnog valjka. Jer, 1978. godine Hasanefendić i Rahimovski odlaze u vojsku, a zbog iznuđene pauze napušta ih Jurica Pađen. No, po povratku iz vojske imaju kratkotrajno pojačanje u vidu Džonija Štulića kao ritam gitariste.
Ali, potrajalo je to samo petnaestak dana, nakon čega Štulić osniva Azru. Godinu dana kasnije grupi se priključuju bubnjar Ivan Piko Stančić i bivši gitarista Prljavog kazališta Zoran Cvetković Zok. Iste godine objavljuju treću ploču pod nazivom „Gradske priče“, na kojoj se nalazi Štulićeva pesma „Jablane“, a izdvojile su se i numere „Ulične tuče“ i „Stranica dnevnika“. Zbog velikog uspeha te ploče, za čuvenog stranog izdavača CBS objavljuju album na englesakom „Steam Roller“.
Sarađivali su sa mnogim zvezdama jugoslovenske muzičke scene – od Bajage, Margite Stefanović iz Ekatarine Velike, Olivera Dragojevića…
– Valjak je uvijek imao veliki respekt prema glazbenicima i ponosni smo na sve te ljude s kojima smo imali prilike surađivati i koji su obogatili naš rad. Smatram da kao bend nikad nismo imali nekakav veliki ego, već smo se vodili mišlju: „Ili si čovjek ili nisi“ – pričao je Aki.
Rado su pričali i o kratkotrajnoj saradnji sa Džonijem Štulićem…
– Mi smo snimili njegove pesme ne bismo li ukazali na njegov ozbiljan talenat. Vrlo svesno. Prvo, odlične su pesme. „Kad Miki kaže da se boji“, na primer. Na njegovom prvom singlu ja sam svirao gitaru i producirao. Bio je kratko u bendu – sećao se Hus, ali dodao kako su se brzo udaljili, što je Aki ovako prokomentarisao:
– Naše udaljavanje desilo se u fazi kad je on poludeo.
Sledili su albumi i hitovi „Vruće igre“, „Vrijeme je na našoj strani“, „Kao ti“, „Uhvati ritam“, „Pusti nek traje“, „Pokreni se!“, „Anđeli se dosađuju?“, „Jesen u meni“.
Ali, kada su objavili izdanje „Pretežno sunčano?“ (2004) i okončali slavljeničku turneju povodom tri decenije rada povlače se sa scene.
– Prvi deo karijere bila je ludost. Onda pesma, pa odgovornost i poslednja faza „Moja je pesma lagana“. Sve ide lagano – govorio je Aki u razgovoru za „Politiku„.
Svega nekoliko godina izdržali su bez scene. Vraćaju se 2010, a Aki je ovako pričao o ponovnom susretu sa dragim kolegama:
– Sada radimo opušteno i uživamo. I normalno, u svemu tome postoji jedna reč – ljubav. Prema muzici, publici, svemu.
Oduvek su važili za grupu koja je daleko bolje zvučala na koncertima nego na studijskim izdanjima. Nikada se nisu štedeli na bini, naročito Rahimovski, koji je svoju ogromnu energiju jednom objasnio ovim rečima:
– Što stariji, to luđi!
Bonus video:
Glas, dirka, bas
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare