"Bekim je smatrao da su ove dve knjige nešto najvažnije što je uradio u životu, čak i u odnosu na sve njegove filmove. Njima se odužio i svom gradu, i svom narodu, a pre svega svojoj porodici", kaže, govoreći o memoarskoj prozi "Blistavo i strašno" Bekima Fehmiua, njegova supruga, čuvena glumica Branka Petrić.
Bekim Fehmiu ostvario je uspeh kakav su generacije istočnoevropskih glumaca mogle samo da sanjaju. U senci tako blistave filmske i pozorišne karijere, ali i strahotama stvarnosti kakva je izbijala sa rastakanjem i raspadom zemlje u kojoj je ponikao, ispoljio je još najmanje dva svoja dara: za pisanje i slikanje. Njegovi crteži i akvareli još su nepoznati široj javnosti, a njegova knjiga „Blistavo i strašno“ je, od kako je prvi deo objavljen 2001. godine, doživela 17 izdanja, a drugi dosadašnjih pet i, kako će posvedočiti iole upućeniji knjižari, stalno nalazi nove čitaoce. Njegov lik sada sa plakata, panoa i bilborda postavljenih širom Beograda posmatra publiku Festa.
Na pitanje o tome kako je nastajala knjiga „Blistavo i strašno“, Branka Petrić prvo pokazuje fotografiju iz porodičnog albuma.
– Bekim sedi u fotelji, prava domaća atmosfera, ima papuče na nogama, grejalica greje, još je stari televizor… To sam ga ja slikala, onda kada počinje da piše, negde 1982. ili ’83. godine. Divno je, fantastično, to što je sve prvo pisao rukom, njegovim rukopisom, u školi je morao da piše krasnopisom, tako da je imao mnogo lepši rukopis nego ja – priča nam Branka Petrić.
U vreme kada je objavljen prvi deo, autobiografije domaćih glumaca mogle su se pobrojati na prste jedne ruke. Njegova odluka da je napiše donekle je iznenadila i njegove najbliže.
– Ja sam uvek bila ta koja je nešto piskarala, neke dnevnike i tako to. I najedanput je on, kada su naišla ta vremena, kada je imao više vremena, počeo nešto da piše i da slika. Moja sestričina, koja je završila primenjenu umetnost na akademiji, likovnjak, donela mu je štafelaj. Bekim bi, kada je nešto radio, radio samo to. Slikao je u fazama. A kad je počeo da piše, onda je uzeo sa štafelaja onu drvenu dasku i pisao na tome, kaže, podsećam sebe na egipatske pisare – opisuje Branka Petrić početke nastanka knjige.
Potreba da piše nekako je, priseća se ona, koincidirala sa željom pisaca Škeljzena Malićija, Petrita Imamija i kosovskih umetnika da neko napiše knjigu o Bekimu Fehmiuu. On im se na takvom predlogu zahvalio i rekao: „Ali ja već pišem“.
I nizale su se, naoko lako, koncizne rečenice, upečatljive stranice o dečaštvu i odrastanju u Prizrenu. Klesani su lik oca Ibrahima, časnog učitelja kog su progonili i režim Kraljevine Jugoslavije, i albanski kralj Zogu, i aparatčici nove vlasti posle Drugog svetskog rata, kao i blago i toplo portretisana majka Hedije, braća i sestre, sugrađani iz Prizrena…
– On je pisao, meni se činilo, nekako tako da tu ima mnogo više detalja. Ja kad pišem, prosto nemam živaca. A on kaže „ne, ne, ne“. Čitajući to, shvatila sam da on kao da ima u glavi kameru i onda polako ide ili po predmetima ili onuda gde su stanovali. Sa par rečenica, onako, opiše izgled ili lice… Metaforički rečeno, u Prizrenu treba spomenik da mu podignu. Takvog opisa Prizrena nema, a to što je napisao će ostati zauvek – priča Branka Petrić.
Na pitanje koliko je Fehmiu bio otvoren za sugestije, i njegova supruga Branka, a i kasnija urednica drugog dela knjige, Lidija Kusovac, reći će slično: bio je spreman da uvaži drugačija mišljenja, ali je u nekim stvarima bio izričit.
– Njegova braća čitala su rukopis, i onda kažu: „Ne, nije tako bilo“. A on na to kaže: „Ja se toga sećam tako“ i tu nema govora. On je pisao samo ono čega se seća, bez ikakvog komentara i zato to ima neku svežinu dečačku, bez naknadne pameti. Obično se, kada se piše o detinjstvu, piše sa naknadnom pameću, a on to nije radio. Pored toga, za razliku od, recimo, Bergmanove knjige, gde se on iz sadašnjeg vremena vraća u prošlo, Bekim je pisao sve hronološki – objašnjava Branka Petrić.
(Nastaviće se)