„Bane Bumbar, Čombe, Uške i Rubiroza su najveći negativci“

Da nije sve uvijeno u zavodljivu oblandu prolaznosti, serija “Grlom u jagode” bi bila ozbiljan crnotalasovski film, ocenjuje Aleksandar S. Janković, profesor na katedri za teoriju i istoriju filma na Fakultetu dramskih umetnosti.

U razgovoru o negativcima u domaćim TV serijama Aleksandar S. Janković, profesor na katedri za teoriju i istoriju filma na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, izneo je intrigantnu tezu: serija „Grlom u jagode“ (1975), po scenariju Rajka Grlića i Srđana Karanovića i u Karanovićevoj režiji, puna je negativaca.

– Meni lično, najveći šok je bilo saznanje da u sredovečju shvatim da je najbolja jugoslovenska serija svih vremena puna negativaca. „Grlom u jagode“ je, ako sklonite sentiment i romantiku epohe, serija o užasnim ljudima, skorojevićima koji su zbog sopstvene neostvarenosti spremni da izdaju najbliže. Kao da je jedini pozitivac tamo Tale Surovi. Težak udarac za mene. Jako težak – rekao je Janković.

Takvo viđenje serije koju vole cele generacije i citiraju replike iz nje nije baš uobičajen. Zato smo od Jankovića zatražili i da nam razjasni svoj ugao i viđenje.

Kažete da ste bili šokirani time kada ste zaključili da se serija „Grlom u jagode“ puna negativaca. Šta vas je šokiralo?

– Ova serija je snimana sredinom sedamdesetih i predstavlja osvrt na našu generaciju bejbi bumera, generacije rođene odmah posle Drugog svetskog rata i kojoj je, po prećutnom koncenzusu roditelja širom sveta, predviđen bolji svet bez ratova. Srđan Karanović je, međutim, jedan vrlo kompleksan filmski stvaralac i ovaj njegov prvi, a zaista kapitalan projekat, u saradnji sa Rajkom Grlićem predstavlja najviši vrh fenomena debija u izvođačkim umetnostima. Moja generacija je ovu seriju percipirala kao slavlje šezdesetih kroz pikarske avanture simpatičnih likova koji pokušavaju da učine nešto značajno. Postoji niz narativnih stereotipa, heroj otpadnik, drugovi kukavice, nedosegnute devojke, devojke – komšinice, jake majke, slabi očevi, baka iz austrougarskog miljea, mačo zet. Sve je to tematski spakovano u 10 celina od kojih svaka predstavlja osvrt na jednog lika, uz obavezni fleš bek na početku i ingeniozni epilog sa danas ikoničkom retrospektivom šta se dešavalo svake godine tokom šezdesetih.

Naravno, tu je i Peta beogradska, kao elitni simbol posleratnog gimnazijskog obrazovanja, Rovinj kao elitni simbol letovanja „pravih“ Beograđana… Ipak, to zavodljivo pakovanje je kukavičje jaje za lakoverne, a kad se skine makar prvi sloj, pred sobom imate pseudo protagoniste koji su spremni da ponize i unize najbliže da bi sebe favorizovali. Bane Bumbar je, čini se, tu najviše odredio sudbine bliskih ljudi, što eskalira u poslednjim epizodama „postajanja čoveka“. Ženidba iz inata sa devojkom koju nikada nije voleo, žrtva najboljeg prijatelja koji se venčava sa njegovom nikad prežaljenom ljubavi i prihvatanje njegovog deteta. Da nije sve uvijeno u zavodljivu oblandu prolaznosti, ovo bi bio ozbiljan crnotalasovski film u režiji, na primer, Jovana Živanovića.

U vreme kada je snimljena, likovi su doživljavani drugačije, sa njima su se mnogi identifikovali, a i danas se prepričavaju pojedine replike. Šta se promenilo, pa ih sada gledate/mo drugačije?

– Mislim da se serija učvrstila u svom imidžu nedodirljive i najbolje upravo jer je duhovni sunovrat koji traje od osme sednice SK samo utvrdio lažnu ili, bolje reći, distorziranu nostalgiju prema recidivima SFRJ. Upravo zbog replika, pitoresknih likova i njihovih odnosa i „čarobnog“ perioda odrastanja, ova serija je ekvivalent kukavičijem jajetu filma „Kum“ Frenisa Forda Kopole u kome glavni negativac trijumfuje i ne dobija zaslužujuću kaznu kao naravoučenije, što je presedan. Mi smo naše naravoučenije, to jest otrežnjujuće buđenje dobili 10 godina posle serije, filmom „Jagode u grlu“ koji raskrinkava kako epohu tako i delanje svih likova iz serije na nivou „kako seješ, tako žanješ“. Verovatno je život manje radikalan od ovog katarzičnog filma svakog sredovečja, ali film je uvek bio veći od života kao laž koja govori istinu.

Šta ostaje kada se skine taj sentiment i romantika epohe?

– Ostaju stranputice odrastanja i skorojevićski oportunizam. Ostaje i vreme za koje smo nostalgično vezani jer nikada nismo uvideli koliko je život bio težak i jednodimenzionalan. Zbog toga su i osamdesete poslednja velika dekada koja nezasluženo nosi oreol koji ima. Nas je upravo taj težak život naučio da toliko romantizujemo dalju (i bolju) prošlost. Mislim da je dobar ekvivalentni primer HRT serija „Crno bijeli svijet“ sa svakako pozitivnijim likovima u vremenu posle Brozove smrti. Sa druge strane, Karanović je u svakom svom filmu ogorčeni nihilista, počev od „Petrijinog venca“ pa preko meni toliko dragog domaćeg filma „Nešto između“ i preko „Jagoda u grlu“, sve do „Sjaja u očima“. Ali nedvosmisleno voli svoje likove, pa je zato ta ambivalencija konfuzna. Kao da je Karanović najbolji reditelj (koga ne zaslužujemo) u domenu reditelja kakve zaslužujemo kao narod, jer nas predstavlja kakvi jesmo sa svom propratnim sentimentom.

Možemo li to da pokažemo na primerima Baneta Bumbara, Čombeta, Glupog Ušketa, Goce ili Banetovih roditelja?

– Posebno zavodljiva epizoda je ona u Rovinju, „Nervoza srca“, kada će većina naših junaka prvi put videti more. Bane ide sa Jadrankom koju šutne zbog afektacije prema Staši Pešić, a Jadranka završi sa Mikijem. Goca je pošla s Ušketom zbog Baneta, sa kojim kasnije i završi u krevetu kad Bane shvati da je Staša nedostižna. Simpatični neorealistički ljubavni trouglovi koji samo produbljuju već otrovne odnose protagonista koji kao da se grade po biološkoj osnovi prava na pojilu. Bane bi želeo da bude Miki, a Čombe bi želeo da bude Bane i ovom začaranom krugu želja i mogućnosti se povređuju najbliži.

Nije valjda i baka Elvira (Rahela Ferari) negativac?

– Baka Elvira je neko ko mora da postoji kao drugost, kao drugačija motivacija za postajanje čoveka njenog unuka. Bečka škola je ponekad surova kao u epizodi „Spoljni izgled“ sa onom besmrtnom rečenicom „Nisi ti bakin unuk“, ali je uglavnom snishodljiva. Baka Elvira je odličan primer sukoba građanskog i dođoškog, što je sjajano prikazano u TV seriji „Pozorište u kući“ kroz likove Vase S. Tajčića i bake Snežane Nikolajević nasuprot Rođe iz Pržogrnaca. Naravno, i „Bolji život“ sledi istu mustru, Giga Moravac i Emilija Popadić. To je večiti „filozofija palanke“ sukob građanskog i dođoškog koji traje do danas, ali je jasno ko je pobedio.

Zašto je Tale Surovi „možda jedini pozitivac“? Šta njega „kvalifikuje“ za to?

Tale Surovi je epizodni lik, samouvereni šarmer i šmeker melvilovskog kova koji je poštenim radom došao do statusa i ima strpljenja da bude i pedagog svom šuraku i njegovim prijateljima. Ipak, ideju da su ostali negativci ne treba shvatiti preozbiljno i jednodimenzionalno. Svako ima ideju kakav bi želeo da mu bude život i svako ima pravo da bude ozlojađen na druge ako nešto krene ka stranputici. Problem je što smo kroz filmove i TV serije navikli da gledamo junake koji sazrevaju tako što stižu iz tačke A u tačku B. Ovde je to malo izopačeno, ali dosledno likovima.

Likovi su se prilično promenili u „Jagodama u grlu“. Kako vam tu izgledaju?

Mislim da se uopšte nisu promenili, samo su postali jasniji (to jest, gori) svima nama zavedenim serijom. Siguran sam da se u glavi autora ništa nije promenilo u vezi sa likovima koliko je stiglo do kraja ciklusa. Odatle je ono katarzično magnovenje gotovo stankovićevskog „žala za mlados’-ti kroz pesmu Arsena Dedića „O mladosti“. Film je svakako simboličniji i konzistentniji jer je kraći i samim tim direktniji. Film nije naličje u odnosu na seriju, sve je deo istog narativa.

Spominjali ste da je Grlić predlagao Karanoviću da snime i nastavke. Kako bi oni, prema vašem mišljenju, izgledali danas?

To je idealna kafanska priča, kako bi „Jagode u grlu“ izgledale 1995, pa 2005. godine. Imamo i onu nedavnu reklamu kada ostareli Bane Bumbar na prevaru da gol Mikiju Rubirozi kroz noge, što samo doprinosi njihovom antagonizmu koji ne prestaje. Ovo nije „Četiri prijatelja“ Stiva Tešića ili „Američki grafiti“ Džordža Lukasa, ovo smo mi sa svim našim lažnim i pravim nostalgijama, karakterom, ćudima i osobinama. Nažalost.