0
Premijera u Jugoslovenskom dramskom pozorištu; Eva Mahkovic: "Alisa u zemlji strahova"; Režija: Aleksandar Popovski
Dugoočekivana Alisa (jer Popovski, jer JDP, jer Milena Radulović i Milan Marić…) malo koga će oduševiti. Prvenstveno zbog teksta slovenačke spisateljice (1986.), koja u velikoj meri banalizuje neke osnovne odrednice Kerolovog originala, jednako kao i poziciju savremene žene u odnosu na kontroverze društvenih očekivanja (ako pristanemo da tako nešto postoji). Pa tako fenomen vremena, u romanu naglašen na samom početku kao pokretač jurnjave Belog Zeca, spisateljica vezuje isključivo za biološki sat žene od 35 godina, odrasle Alise koja mora (?) da donese odluku karijera ili dete. Pitanje identiteta, koje se maštovito manifestuje kroz Alisino stalno menjanje oblika, u dramskom tekstu se svelo na njene ponavljajuće iskaze da ne zna ko je, niti šta hoće, bez ikakvih naznaka šta je dovelo u to stanje.
No, da to malo konkretizujemo. Alisa Eve Mahkovic, po tragu Kerolove Alise, upada u vremensku rupu, u – kako to ona doživljava – zaglavljen životni trenutak iz kojeg se otvaraju samo dva izlaza: dopasti se Kraljici i nastaviti karijeru odrubljujući glave dojučerašnjim prijateljima, ili roditi dete nekakvom dolazećem i stalno odlazećem muškarcu nepomerivog osmeha na licu, što je pandan Češarskom Mačku. U svemu tome je prati, uz stalno izrugivanje, psihijatar Beli Zec. Susret sa Gusenicom je susret sa drugaricom koja se odjednom premetnula u trudnu ženu, dok je susret sa Blizancima vezan za intervju sa dvoličnim političarem. Tako da su neke scene iz romana preuzete, u sasvim drugačijem tumačenju, dok je dosta toga ostalo van, upravo ono što bi imalo veze sa maštovitom razigranošću Kerolovog originala.
Možda je najveći problem što je humor ostao van. To se već može staviti na račun reditelja Popovskog, koji se po ustaljenom običaju oslonio na vizuelnu čaroliju Numena, i njegovo/njihovo savršeno scensko rešenje, puno pufnastih, ogromnih, mekanih, amorfnih oblaka, koji zahvaljujući svetlu (Dejan Draganov) mogu biti i depresivno obezbojeni, ali i začudno šareni. U tim oblacima likovi plivaju, lebde, lete iznad njih, pojavljuju se u mističnom kontralihtu, ili iznenadnim ukidanjem svetla na nekom đubrištu života, bez boje i bez nade. Takođe i efektan kostim Mije Popovske doprinosi utisku, s tim da je jedino Alisa ostala nekako suva i neprivlačna, što je možda bila i namera. Mada – zašto?
U svemu ostalom Popovski kao da se nije mnogo bavio. Tražio je stilizaciju u glumačkom izrazu, to je i dobio. Pa kako se ko snašao. I najvećim delom predstave, slušati neinspirativan tekst u bezličnoj interpretaciji je – bar za mene – bilo pogubno dosadno. Zahvaljujući glumcima, odnosno glumicama, dve su scene odzvonile, i pokazale smer u kojem bi predstava bila daleko prijemčivija. To je scena intervjua sa političarem, gde prvenstveno Jovana Belović, Tamara Šustić i Radovan Vujović smislom za komično daju život suvom tekstu i donose smisao. To se jednako odnosi na Slobodu Mićalović kao Kraljicu. Finim nijansiranjem, nervom za suštinu apsurda, oni uspevaju da ožive jednu mrtvu predstavu, pa i da od srca nasmeju iznerviranog gledaoca. Nebojša Ljubišić kao Beli Zec je takođe na tom tragu, s tim što bi morao malo više da varira taj jedan, iako dragoceni ton, koji je našao.
Milena Radulović u ulozi Alise je, rekla bih, ostala bez neophodne podrške reditelja, pa je kao mlada glumica napravila očekivanu grešku, i glumi funkciju (žena u ozbiljnom problemu) umesto situaciju – neodrasla devojčica u zemlji čuda.
Milan Marić je na svom terenu kao romantični junak, dok se u komediji – uz sav ozbiljan trud – baš i ne snalazi.
Ova Alisa je tužni primer kalkulisanja u pravljenju repertoara, gde se računa na poznati naslov i poznata imena, ali bez istinske želje da se progovori o važnim temama.
Bonus video:
Predstava Te noći sam je video u JDP-u