Andrej Nosov: Šesti oktobar je izgubljena nada

Za mene je 6. oktobar nada, očekivanje koje smo svi imali od 5. oktobra. Mi smo se u ovoj predstavi najviše bavili tim nadanjima i tom energijom. Jer, neverovatno je da su ti isti ljudi pre 20 godina, neki od njih igraju u ovoj predstavi, imali velika iščekivanja i od sebe i od svog okruženja i od društva. A danas olako pristajemo na “biće bolje”, “ćuti moglo je da bude i gore”. Dve decnije kasnije samo smo ljuti, nada je negde zalutala. Tako izgubljeni tumaramo između različitih znakova i pojava. Ogledala nema, a pobuna je samo forma za izbegavanje odgovornosti. Kad niko nije kriv, ništa se i ne događa, kaže za Nova.rs Andrej Nosov, reditelj predstave „Šesti oktobar (priča o jednom letovanju)“ po tekstu Tise Milić, čija je premijera zakazana za večeras (20.00) u Narodnom pozorištu u Nišu.

Komad Tise Milić govori o dvadesetogodišnjici događaja koji su obeležili političku scenu Srbije oktobra 2000. godine kroz priču jedne četvoročlane porodice. Igraju Vesna Stanković, Aleksandar Mihailović, Marko Pavlovski, Dejan Maksimović i Julija Petković, a saradnica na tekstu je Biljana Srbljanović.

“Šesti oktobar” je koprodukcija Hartefakt fonda, čiji ste osnivač, i niškog Narodnog pozorišta. Kako je došlo do saradnje?

– Iza toga se krije njihovo razmišljanje i promišljanje nove sezone koja nosi naziv “Postrevolucija”. Pre godinu i po dana su me pozvali da radim, dali su mi tu temu, a zajednički sa direktorom i umetničkom grupom pozorišta imao sam prostora da razvijem tu ideju. Tako smo se dogovorili da je nešto najbolje što vezujemo za konkretno 5. oktobar jeste mladost. Za mene je bilo prirodno da angažujemo nekog mladog dramskog pisca da napiše komad i tako smo pozvali Tisu Milić.

Za ovu predstavu vlada veliko interesovanje. Koliko je važno što se igra van Beograda?

– Moram da priznam, a to je sada pokazalo i Sterijino pozorje, da sve ono što se dešava na različitim scenama, u tim mestima budi novu energiju koja je zanimljiva i uzbudljiva. Ljudi se ponovo vraćaju pravljenju pozorišta, ne samo repertoara koji bi značio samoodržavanje života tih kuća, nego i repertoara koji ide malo dalje od toga. Ja sam u Nišu završio srednju školu. Mislim da naša prestonica ima toliko sadržaja na dnevnom nivou što mnogi gradovi u Srbiji nemaju. Ne samo što ne mogu to da priušte, nego im geografski nisu dostupni, tako da je svaka vrsta odlaska iz centra dobra stvar. U pozorišnom smislu vam daje divnu priliku da nemate dodatnu vrstu pritiska, jer da se ova predstava daje u nekom beogradskom pozorištu pretpostavljam da bi on na sve nas bio mnogo veći. U ovoj kući u Nišu smo se osećali baš slobodno, da možemo da stvaramo ono što želimo i u kojoj god formi da iskažemo ono što hoćemo.

A šta je to što ste hteli i želeli da nam prikažete?

– Mi hoćemo nadu. Ja se kao klinac, koji je završavao srednju školu, sećam svega što se dešavalo na ulicama, pada Miloševića, i te divne energije koja nas je podigla i velike nade da će nešto da se dogodi. U političkom smislu sam svestan svih posledica 5. i nedostataka 6. oktobra, i ovo što danas živimo i jeste u određenoj meri posledica toga. Ali sam uvek bio radostan kada se setim te nade. U umetničkom, pozorišnom smislu, meni je to bilo uzbudljivo to što smo želeli a nismo dobili. I pitanja – šta još očekujemo, je l’ nam ostalo nešto od toga. Trudim se da u pozorištu ne pravim ništa što ima neku poruku koja je dnevno-politička.

Kakve su reakcije publike nakon pretpremijere?

– Ljudi su se prepoznali u likovima koji pripadaju njihovim generacijama. Ispred pozorišta je posle bila rasprava između mlađih i starijih o tome ko je kriv i šta je trebalo da se desi i što te nade nema. Tako da ako na bilo kom nivou nakon gledanja predstave ljudi izađu sa tim pitanjima – šta sam to ja uradio i šta mogu da uradim u nekom svom okruženju, ne samo da se desi 6. oktobar nego da nam bude bolje ili šta to nije u redu sa nama, kako je moguće da kada jednom pogrešiš, onda pogrešiš ponovo. Ima replika u komadu – kako je moguće da kada te jednom prevare, prevare te stoti put, onda nešto nije u redu sa tobom. I to je, čini mi se, lajtmotiv predstave uz važnu stvar koju smo spoznali da ta interpretacija toga kako je nešto bilo ili kako je trebalo da bude nam često služi kao opravdanje za naše nečinjenje, za nešto što je naša pasivna pozicija.

Koje su replike najviše komentarisane?

– U našem komadu često ćete čuti likove koji kažu “A nije to tako bilo, ja sam sve uradio a ovaj drugi me je zeznuo”. Radi se o tom prebacivanju odgovornosti i možda malo lakovernoj ideji da sa malo neke energije i snage možemo da promenimo nešto što je mnogo veće zlo. A to je taj sistem i poredak koji je uspostavljen kod nas u periodu Miloševićeve vladavine. Publika divno reaguje, aplaudira, smeje se. Jedna stara Nišlijka mi je rekla: „Toliko sam se smejala da sam mislila da imam koronu“.

Kada planirate da sa ovom predstavom gostujete u drugim pozorištima u Srbiji?

– Ideja je da je igramo u Narodnom pozorištu u Nišu do kraja godine, kako bi je što više ljudi pogledalo. Jer pod ovim epidemiološkim merama umesto 500, komad može da pogleda 200 ljudi, i zato imamo dosta zakazanih datuma tokom novembra.

Ovih dana očekujemo imenovanje nove Vlade. Šta očekujete od onog ko bude na čelu Ministarstva kulture?

– Mislim da je važno da shvati da to što postoji određeni novac, budžet, i što se to na početku godine čini da je dovoljno, odmah razume da to uopšte nije dovoljno. I moje veliko očekivanje je da reformiše postupak finansiranja i podrške savremenom stvaralaštvu. Ne mislim samo na konkurse i na postojeće mehanizme. Sada je neko novo vreme i postoje drugačije potrebe u okviru čitave kulturne zajednice na koje bi Ministarstvo trebalo da odgovori. Kao papagaj ponavljam – šta ćemo čuvati za 50 godina ako naši ministri ne brinu o tome. Mislim da je to glavni, suštinski zadatak. A kada smo kod pozorišta, mislim da novi ministar kulture pre svega treba da ide u pozorište. To bi za početak bilo dovoljno, pa će verovatno posle toga čuti od samih kulturnih poslenika šta su potrebe teatra. Mislim da ta česta diskonekcija između ministara i same kulturne zajednice nije dobra. Ministri koji nisu na kulturnim događajima i koji ne znaju kako kulturni radnici žive, dišu i stvaraju, nisu dobri za to mesto, ma ko god to bio, nije ništa lično.

Andrej Nosov – biografija

Andrej Nosov (37) završio je master studije pozorišne režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Trenutno je na programu Das Teatra u Amsterdamu. Osnivač je Inicijative mladih za ljudska prava i Hartefakt fonda čiji je direktor. Član je Saveta za Kreativne industrije koji je osnovan na inicijativu premijerke Ane Brnabić. Bavi se temama društveno-političke odgovornosti, promocije i odbrane ljudskih i manjinskih prava. Režirao je u više pozorišta u regionu i Srbiji, kao i u brojnim regionalnim koprodukcijama. Dobitnik je značajnih priznanja i pokretač je brojnih inicijativa za unapređenje regionalne saradnje i pomirenja.