Albumi posvećeni izolaciji: J. S. Ondara i Charli XCX

Produženo stanje karantina širom sveta, već je proizvelo interesantna muzička dela koja su u potpunosti posvećena ovom iskustvu.

Dve neprilagođene nove autorske zvezde – jedna sa scene alternativnog folk-rocka, a druga iz nove pop škole odrasle na youtubeu – napravile su albume koji za sad najbolje opisuju neželjeno iskustvo ostajanja u kućnom karantinu. Sa jedne strane stoji nova američka autorska folk zvezda J.S. Ondara, a sa druge engleska elektro pop otpadnica Charli XCX, čije vam albume preporučujemo za ličnu proveru.

Za početak, da definišemo temu: u svim oblastima umetnosti počinju sve više da se pojavljuju dela koja opisuju zastrašujuće iskustvo života u izolaciji i pandemijom izazvane egzistencijalne ugroženosti. Ovde ćemo prokomentarisati one albume koji se neposredno bave životom u izolaciji, a nećemo se baviti drugim kućnim projektima koji su samo snimljeni pod ovim teškim okolnostima – njih ima, i biće ih još: od tek objavljenog intimnog projekta superzvezde Taylor Swift Folklore, preko u svom stanu snimljenog albuma obrada All The Good Times kog nam je ponudila poznata kantautorka Gillian Welch u saradnji sa Davidom Rawlingsom, do eksperimentalnog džez albuma njuorleanskog trubača Nicholasa Paytona Quarantined with Nick, napravljenog na daljinu, kroz razmenu fajlova. Ali, ove ploče, kao i neke slične – zapravo su samo zabeležene tokom pandemijskih okolnosti, premda donose refleksije i na ovu mučnu situaciju. Taylor Swift će se tako vratiti u prošlost i svet svojih prvih ljubavi, zaokružujući svoj dosadašnji autorski put vrhunskim delom, Gillian Welch daće nam manje ambiciozan, ali svejedno lep album prisećanja na muziku koju voli, dok je Nicholas Payton rešio da ne ide u smeru samopreispitivanja, primerenog sobnom stvaralaštvu, nego da jezikom džeza prokomentariše nove socijalne okolnosti u kojima, tokom kriznih situacija, jačaju totalitarne tendencije u svim društvima.

Međutim, najbolja muzička svedočanstva o prinudnom boravku u zatvorenom prostoru i nezapamćenom raspadu života tokom svetske epidemije, za sad su ostavila dva umetnika, koji barem naizgled ne mogu biti više drugačiji, iako ih čvrsto povezuje činjenica da oboje pripadaju najmlađoj generaciji na sceni – generaciji koja ima snage da čak i na ovakav događaj gleda kao na deo odrastanja i jedinstvenog životnog iskustva. I zbilja, da Ondara i Charlie XCX nisu tako britko mladi (oboje rođeni avgusta 1992), njihov doživljaj globalne katastrofe ne bi bio tako bolno ličan i išao do detalja u opisivanju onoga što se, upravo sada, stvarno dešava sa pojedincima u ovom iskidanom svetu.

Dobrodošli u svet karantinske umetnosti.

BLUZ IZOLACIJE – J.S. Ondara: Folk N’ Roll, Vol. 1: Tales of Isolation (Verve Forecast Records)

Rukovodeći se idejom da nijedno vreme nije pogrešno da se pesma peva iz sveg glasa, J.S. Ondara na albumu Folk N’ Roll, Vol. 1: Tales of Isolation, reprizira efekat koji je njegov originalni, potresni debi Tales of America prouzrokovao prošle godine. Ne samo da je sa prvom pločom bio nominovan za Grammy nagradu u kategoriji Americana izdanja, nego je usput isplivala i njegova dosadašnja životna priča, što je i sama dostojna neke nagrade za upornost i veru u sebe: rođen u Najrobiju, glavnom gradu Kenije, od kad se upoznao sa muzikom Jeffa Buckleya i Boba Dylana, maštao je da se preseli u SAD; pre izvesnog vremena mu se posrećilo i na lutriji je dobio Zelenu kartu, što mu je omogućilo da se u svojoj 17 godini nađe u Americi, sa idejom da studira muzikoterapiju – namerno je odabrao da živi u Minesoti, odakle je i njegov idol Dylan, motajući se po Mineapolisu i radeći sve i svašta da bi preživeo, ali usput učeći da svira gitaru; kad su mu demo-snimci konačno dospeli do izdavača, napravio je opisanu malu senzaciju, postajući alternativni hit izvođač kakvog dugo nije bilo.

Ondara gotovo uvek nastupa sam sa gitarom. Njegov album Tales of America zato je plenio naivnom i nevinom, ogoljenom emocijom, nošenom upečatljivim falsetom – ova epopeja sačinjena od imigrantskog pogleda na svet u kome se mešaju čuđenje, oduševljenje i razočarenje protivrečnostima Amerike, donela nam je dramatično novo poglavlje u priči o otpadnicima bez šanse u društvu, koje još dosad nismo čuli. Pre svega zato što se ovakav talenat iz Trećeg sveta još nikad nije pojavio na podijumima metropola, sa namerom da nas našim jezikom opiše, i verno ocrta na šta mi njemu ličimo i kako izgleda živeti naš život. U tome je Ondarina jedinstvenost i veličina.

Novi album izdat u junu, bavi se univerzalnijom temom, ličnim posledicama epidemije, koja je preorala svet u poslednjih nekoliko meseci. Podsećajući pomalo svojim neutešnim sentimentom na najbolje trenutke Tracy Chapman, Folk N’ Roll, Vol. 1: Tales of Isolation jednako je osećajno direktan, kao i bilo šta od Ondare, sada u svom prenošenju doživljaja egzistencije u izolaciji i strahu. I ovde, on govori najskrenije moguće u ime onih koji se bore da budu deo prihvaćenog društva – samo što smo to sad svi mi, bez razlike. Jednostavno, da jednostavnije ne može biti, Ondara iznosi istine o epizodama življenja unutar društvenog okvira koji se razbio, i u kome niko više ne može da nađe svoje mesto.

Strašna vivisekcija počinje već sa prvom pesmom “Pulled Out Of The Market” u kojoj nalazimo mikrokosmos užasa oko nas, kroz priču ljudi “za koje nema mesta na tržištu”, pa pred nama defiluju konobari, fabrički radnici, profesori na fakultetu, koji su svi otpušteni, jer – kao što svi ponavljaju – “nisu radnici od suštinske važnosti” (za funkcionisanje društva). Jednako zastrašujuća je “Mr. Landlord”, u kojoj naš heroj pokušava da ubedi vlasnika iznajmljenog stana da ga još malo sačeka, jer nema da mu plati, nudeći da mu napravi kolač. Tako direktno, a jednostavnim rečima, potresno opisane socijalne drame, u ovako melodično uznosećim pesmama – nismo čuli, čini se, decenijama.

Sledeće dve stvari dirljive su na drugačiji način i govore o održavanju ljubavi po svaku cenu, čak i pod nemogućim uslovima – “Lockdown On Date Night Tuesday” priča kako muž zakazuje svojoj ženi sastanak kod trpezarijskog stola i specijalnu večeru – za tu priliku on će obući svoje najlepše sivo odelo, pa moli nju da izvadi svoju najlepšu crvenu haljinu… jer su svi njihovi omiljeni restorani, pa čak i kineski, zatvoreni – i izlazak napolje moguć je samo u sećanju. “From Six Feet Away” jednako je dirljiva storija o nepobedivosti osećanja prema voljenoj osobi, čak i kad se držimo distance i ne smemo da priđemo jedno drugom, grleći se pogledom i osmehom.

U tihim zvucima “Isolation Anonymous” imamo opisan slučaj našeg gubljenja razuma dok čitamo vesti o širenju virusa, na ovom ili nekom drugom portalu, i ludimo plašeći se da “prvi talas” nije ni otišao, a već stiže “drugi”. Sve to zaokružuje neobična “Shower Song”, gde susrećemo opevane sve one misli koje svako ima, sedeći danima u svom stanu – o tome kako gubimo osećaj šta je bilo, šta je šta i šta će biti, ili kako nam se čini da je put od sobe do kupatila sve duži, a da su nam jedini preostali prijatelji viski i cigarete.

“Pyramid Justice” jedna je od lepših kompozicija na albumu i čini mali predah od ove sveprožimajuće noćne more: u njoj se promišlja do koje mere u životu zavisimo od toga koju odeću nosimo – ako je pravog kroja ili boje, onda možemo da sebe smatramo i socijalistom, i feministom, i naučnikom, ali ako se odeća ishaba, onda nismo više sigurni ko smo tačno. I ovo je posledica karantina, jer polako zaboravljamo šta koji dress code znači, kao još jedan nivo međuljudske komunikacije uživo, kog gubimo. Od tri sledeće pesme, sličnih naziva: “Isolation Boredom Syndrome (IBS)”, “Isolation Depression Syndrome (IDS)” i “Isolation Blues (Blame It On The Pathogen)”, najbolja je ova poslednja – u njoj se junak obraća dragoj Angie i pita je da li koristi vanredno stanje samo kao izgovor da se više ne viđa sa njim? Nekako svi shvatamo da je ovo njena taktika da ga otkači, ali on svejedno mora da ispunjava vreme njenim vizijama…

Šetnja našim zajedničkim privatnim paklom, završava se desetominutnom “Ballad Of Nana Doline”, koja verno opisuje snove i čitav život bake koja je svoju bitku izgubila. Čisto da znamo da naša izolacija nije najgori mogući scenario.

Retko kad su istorijski događaji našli tako dobrog pop pesnika da ih iznutra opiše, u vreme dok se još događaju. J.S. Ondara upravo nam je poklonio pravi crni biser, kog je izvukao sopstvenom rukom iz mora jeze u koje je ceo svet potopljen.

REJV IZOLACIJE: Charli XCX – How I’m Feeling Now (Atlantic/Asylum)

Hipermoderna engleska pop zvezda u brzom rastu – Charli XCX – sa svojim kućnim proizvodom How I’m Feeling Now, stvorila je jednako intiman iskaz, ali sredstvima savremenog elektro popa. Bez suzdržavanja, divlje kombinujući melodije, autotune, glitch, EDM, banging rave, futurističke audio aplikacije – ona je izgradila kućnu muzičku fantaziju za generaciju koja se ne seća ničeg pre digitalnog doba.

Album je posvećen danima provedenim u lockdownu i snimljen je za 6 nedelja tokom aprila i maja. Nastao je u saradnji na daljinu sa izvršnim producentima (A.G. Cook i BJ Burton), kroz konstantno strimovanje muzičkih ideja – ali i uz neprekidnu otvorenu konsultaciju sa fanovima u vezi imena pesama, izbora singlova i datuma izdavanja. Snimajući sve što može kod kuće, oslonjena samo na tastature, prste i mikrofone, Charli je napravila album koji je istovremeno radikalan i popularan, ispovedan i javan – neka vrste kućne radinosti za masovnu potrošnju. Tako How I’m Feeling Now možda zaista nije preloman momenat u razvoju popularne kulture, ali šalje važan signal kako izgleda spontano praviti pop muziku, sad već duboko u XXI veku: sve je stvar odluke, i umesto skupih studija i gomile plaćenih saradnika, proces može biti zajedničko delo, transparentno i inkluzivno – osim autora, u njega mogu biti uključeni i svi zainteresovani. Ako još uvek postoji neka tajna u radu umetnika, ona je u njegovoj glavi.

Charli XCX (iliti Charlotte Emma Aitchison), sama po sebi je već godinama interesantna pojava, koja privlači pažnju svojom naglašenom potrebom da menja stvari na mainstream sceni, čime posebno osvaja simpatije mlade publike. Njeni trenutni uzori su samosvesne ženske autorske pojave poput Sophie (sa kojom sarađuje), te slične revolucionarke iz prethodne generacije, kao što su MIA i sastav Crystal Castles. Ostavljajući za sobom mladalački period kad se više bavila provokativnim danceiodnim pop zvukom za žurke, prošlogodišnjim albumom Charli označila je novi, zreliji i ambiciozniji početak, u kome ima mesta i za priznanje sopstvene ranjivosti u ambalaži modernog elektronskog sazvučja. Svega 8 meseci kasnije, konceptualni How I’m Feeling Now odlazi korak dalje, ubrizgavajući toplu ličnu priču u ambijent brze degradacije sveta, kakvog smo do sad znali, usred urušavanja što je već obrisalo mnoge forme ljudskog života i komunikacije. U tom mraku, Charli XCX unosi svoju svetlost zasnovanu na čistoj emociji.

Agresivna “Pink Diamond” kao himna ploče silovito nas uvodi u njen svet rečima: “I just wanna go real hard / pink diamond in the dark”. Odmah postaje jasno da prisustvujemo novom obliku pop izražavanja, ekspresivno nadahnutom tradicijom ekperimentalne elektronike, isto koliko i trash plesnim žanrovima, pa čak i video-igricama. “Forever” je jedan od oslonaca albuma – balada o večnom zajedništvu, u čiji su video spot ulomljeni komadići kućnih snimaka Charlinih fanova iz celog sveta. Lepši i neposredniji statement, u kome se emituje globalno jedinstvo protiv nesreće što nas je sve zadesila, teško da bi se mogao i zamisliti.

U nastavku se vraćamo u slatku dimenziju odnosa 1 na 1, koja čini najveći deo albuma i treba da ponudi prave odgovore na pitanje: “Kako se sada osećam?”, mada na taj način često proizvodi samo nove dileme. Vesela “Detonate” prepuna je začudnih zvukova, ali svedoči o tome kako se u prinudnim okolnostima Charli sad zatvara u sebe na nove načine, iznoseći sumnju u sve: “Ja ne verujem samoj sebi / Zašto bi me ti voleo”? Charli je izolaciju srećno provela sa svojim partnerom, pa je jedan od najboljih momenata “I Finally Understand”, u kojoj se Charlie obraća dečku otkrivajući kako tek sad, kad gleda snimke na telefonu, shvata da je osećanje koje je pronašla sa njim toliko jako, da je može ubiti svojom snagom. Direktna, senzualna, “Party 4 You”, jednako priziva zvuke zaljubljenosti, dajući ovde jedan od dirljivih vrhunaca, jer priča o žurci koju je naša heroina sama napravila u svom samoizolovanom stanu “isključivo za tebe – to je istina”.

Kraj albuma vodi nas više u smeru njenog prepoznatljivog, autentičnog party zvuka, ali ovaj put sa tekstovima jednako punim intimnih priznanja – “Anthems” priziva odlazak na raveove sa prijateljima, topla tela, skakanje i buđenje pored osobe koju voliš sutra ujutro. Hitična “Visions” ima svoju naknadnu potresnu dimenziju, otkrivajući da Charli sve svoje prijatelje vidi kao veoma jasne slike u sopstvenoj glavi, koje joj se stalno vraćaju, mada više nije sigurna da su to realne predstave. I zbilja, posle ovolikih meseci udaljenosti, ko se još seća svih svojih prijatelja i kako oni stvarno izgledaju?

Najvažnije pesme ovde svedoče o tekućoj drami u privatnom životu, međutim nude i nadu utemeljenu u ljubavi, pre svega. Album How I’m Feeling Now u međuvremenu je predložen za Mercury nagradu, ali je, još više nego muzičko dostignuće, on izuzetan ljudski čin i možda nešto što nam više treba – slatka devojačka ploča koja oslobađa pozitivnu energiju u sred pakla. Upravo te energije još uvek ima mnogo u mladim bićima, što će svejedno preživeti sve.