0
Smejemo se svojoj sudbini i pretvaramo je u mimove “ha-ha depresivna sam”, “ha-ha ubiću se”. Smeju se i drugi jer se prepoznaju u toj depresiji i epidemiji usamljenosti, te se vrtimo u krug i ne stižemo dalje od toga “ha-ha”, smatra rediteljka i scenaristkinja Urša Menart koja je na upravo završenim “Danima slovenačkog filma” predstavila svoje ostvarenje “Neću da budem luzerka”.
Menart u razgovoru za Nova.rs objašnjava da je njen film o sve većem broju odlazaka mladih ljudi iz Slovenije, ali i onima koji ostaju.
– Kada smo snimili našu priču, mislili smo da će biti zanimljiva našoj generaciji, od tridesetak godina, ali me je iznenadilo koliko se film zapravo dojmio generaciji naših roditelja. Mladi su u njemu videli nešto blisko, ironično, čak i smešno, a starije je ozbiljno pogodio. Shvatila sam da je to zato što prepoznali svoju decu koja odlaze, i pomislili su da to ipak nije samo njihova priča, već i svih mladih u regionu – priča rediteljka iz Ljubljane.
“Neću da budem luzerka” sniman je pre pet godina, a kako ističe rediteljka, u Sloveniji se od tada malo promenila situacija:
– Više nije tako teško dobiti posao, ali ljudi odlaze jer je sve preskupo i skoro je nemoguće naći stan. Dakle, rezultat je isti. Nemoguće je da se odseliš od roditelja osim ako nemaš 35, a štediš već deset godina i samo radiš.
Priča devojke koja ne može da nađe posao, a sve drugarice su joj već otišle u inostranstvo je velikim delom njena, kao i njenih prijatelja.
– Nisam želela da odem iz Slovenije, ali sam razmišljala zašto sam jedina još uvek tu. Pitala sam se da li nešto nisam razumela, da li sam jedina budala koja je ostala? Trebalo mi je da smislim dobar razlog zašto ostajem. Glavni lik u mom filmu kaže: “Ako svi budu otišli, onda kreteni pobeđuju”. To je i moja rečenica. Ali, bio mi je neophodan dobar razlog da ostanem, inače bi to bila pasivnost. I shvatila sam da imam privilegiju što dileme mogu da pretočim u film, a još i ako uspe, eto ostanka!
U Sloveniji je, kaže, danas lakše da se snima nego ranije, pogotovu mladim autorima jer je Filmski centar uveo konkurs za debitantska ostvarenja.
– Problem kod nas jeste što su budžeti izrazito mali i nema perspektive. Pomiriš se sa tim da, kad si reditelj u Sloveniji, ni za deseti film nećeš dobiti mnogo veći budžet od prvog, i da sve radiš isključivo zbog sebe i jer ti znači da progovoriš o ovoj sredini. Dobro je da nema velike cenzure kad je reč o bioskopskim filmovima, ali je problem što je publika vrlo mala.
Urša Menart ističe da je film forma u kojoj možeš reći skoro šta god hoćeš, i podseća na sudbinu iranskog reditelja Mohameda Rasulofa koji je osuđen na osam godina zatvora i bičevanje jer je kritikovao vlast:
– Nismo ni svesni koliku privilegiju imamo što možemo da snimamo i kako lako to može da se promeni. Imam prijatelje u Berlinu i tamo nema više slobode govora. Nisam verovala da će tako brzo sve da se promeni. Znamo za priče da su neki skrivali usb s filmovima u torti kako bi stigli do Kana, ali to nam je uvek delovalo tako daleko. U Berlinu nema bičevanja, ali nema ni slobode. Trebalo bi da budemo svesni da nam je sve to, možda, iza ugla.
Urša trenutno radi na novom filmu “Sve što s tobom nije u redu”, čija je premijera planirana za sledeću godinu.
– Zanima me da snimam filmove o trenutku ovde i sada. Puno razmišljam o svemu, ali kod kinematografije je zanimljivo, ali i teško, što uvek stvaraš za budućnost. Kada počinješ da pišeš nešto, radiš za publiku u budućnosti i ne znaš šta će se sve promeniti, pogotovu danas kada se sve menja iz minuta u minut. Razmišljam zato šta bih mogla da kažem nekome ili sebi za, recimo, sedam godina. Jedan moj kolega je rekao zanimljivu stvar: “Svaki igrani film posle 20 godina postaje dokumentarac”. Dakle, ako iskreno progovoriš o nekom trenutku kroz nekoliko godina biće dokument tvog vremena.
“Sve što s tobom nije u redu” radi se u koprodukciji sa Srbijom i Nemačkom, a kako objašnjava naša sagovornica, bavi se fenomenom koji se poetično zove “epidemija usamljenosti” kod mlađe generacije. Takođe govori o prijateljstvu i izgubljenosti u svetu migracija gde se svuda osećaš kao stranac.
– Živimo u vremenu potrebe za individualnošću, uspehom, vaspitani smo u karijerizmu, učili su nas kako da sami sebe izvučemo, da se obezbedimo, ali veći je problem što si onda sam kriv za sve svoje probleme. Ako se osećaš usamljeno – ti si kriv, ako se osećaš neuspešno – ne radiš dovoljno… Moramo stalno da radimo sve više, ali ćuti i teraj dalje! Na kraju si opet sam i sve se pretvara u onaj mim “ha-ha ubiću se”.
Govoreći o mladima u Sloveniji, Urša priznaje da imaju određenu distancu prema jezicima i kulturi iz regiona.
– Sve im je nekako tuđe, ali se prati pop kultura. Sećam se kako mi je Milena Zupančič pričala da je njenoj generaciji bilo najteže što je tako iznenada nestao prostor u kojem su stvarali. Ta bol je ostala do danas, ali čini mi se da se u poslednje vreme ponovo otvaraju kulturni prozori. Doduše, malo više iz ekonomskih razloga. Nemamo velike budžete, te dolazi do saradnje i koprodukcije. Svakako, mislim da je divno što se ponovo uspostavlja neki prostor za zajedničko i kreativno stvaranje – zaključuje Urša Menart.
Bonus video: Film o Yugu – Kroz Ameriku od Njujorka do Los Anđelesa
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
