1
Moj stav nije za ili protiv eutanazije ili potpomognutog samoubistva. Ali postavljam pitanje o nehumanom društvu koje nekad "nudi" smrt umesto da pomogne ugroženim ljudima da se osećaju manje izolovano ili uplašeno, kaže Čije Hajakava, rediteljka japanskog filma "Plan 75".
Japan stari brže od bilo koje druge zemlje na svetu i može se pohvaliti time da je zemlja u kojoj je životni vek jedan od najdužih. Žene obično žive do 87. godine, a muškarci do 81. Skoro 40 odsto populacije je starije od 60 godina, a očekuje se da će ta cifra nastaviti da raste kako se populacija smanjuje. Parovi u Japanu sada imaju u proseku samo 1,3 dece. To je daleko ispod proseka od 2,1 dece, koje imaju stabilna društva, piše „Gardijan“.
Japan je nekada stavljao svoje najstarije na vrh društvene hijerarhije, čak je slavio nacionalni praznik u čast njihovog doprinosa društvu. Ali više ne. Premijer Fumio Kišida nedavno je rekao da starenje stanovništva predstavlja „opasnost za društvo“ koja mora hitno da se rešava. Najavljujući osnivanje novog vladinog tela koje će se baviti ovim pitanjem, rekao je:
– Japan je na ivici, pitanje je da li možemo da nastavimo da funkcionišemo kao društvo.
U svom novom filmu “Plan 75” rediteljka Čije Hajakava otkriva „program“ koje bi to vladino telo moglo da isproba – dobrovoljnu eutanaziju za starije od 75 godina. Umesto da bude teret i smetnja koja crpi resurse, svako ko ima 75 godina može jednostavno da se stavi u „efikasne ruke države i bezbolno skloni“. Oni sa novcem i porodicom to mogu učiniti na kraju dvodnevnog „premijum paketa“, nakon spa tretmana i specijalnih obroka. Oni koji nemaju novca dobijaju dovoljno sredstava da plate osnovne troškove sahrane pre nego što legnu u vreću u mračnoj, tihoj sobi podeljenoj zavesama gde pristaju da ih ubiju gasom.
„Moja porodica će biti tako ponosna na mene“, cvrkuće jedna starija žena u reklami za državnu eutanaziju.
„To je nešto o čemu bi trebalo da razmislimo“, kaže druga podjednako zainteresovana svojim prijateljima, dok zajedno uživaju u voćnoj salati nakon karaoke žurke.
Snimljen uz prirodno svetlo, u današnje vreme, u skoro realnom vremenu i u gotovo dokumentarnom stilu “Plan 75” polako privlači gledaoca, fokusirajući se na uticaj koji “program” ima na malu grupu ljudi širom društva dok se užas povećava. Počinje sa vestima sa radija koji izveštava da je naoružani muškarac otvorio vatru u domu za stara lica – što je poslednji masakr u epidemiji nasilja usmerenom na starije. Novinar lagano nastavlja da raspravlja o uvođenju vladinog aranžmana eutanazije. „Ceo svet vidi njegov uspeh“, kaže on.
Ako ovo zvuči kao horor ili distopijska naučna fantastika, rediteljka moli da se napravi razlika.
– Ovo je ljudska drama. Previše je stvarna da bi bila naučna fantastika. Snimila sam ovaj film da ovaj program ne postane stvarnost.”, kaže ona.
To je još uvek fikcija i još uvek nije bilo nasilja u stvarnom životu u Japanu. Ali Hajakava je posmatrala japansko društvo skoro deceniju i bila je sve više zabrinuta i ljuta zbog pravca u kojem ide.
„Rešenje koje u filmu odobrava država kao što je “Plan 75“, kaže ona, „daleko je od nemogućeg u zemlji koja postaje sve netolerantnija prema socijalno slabijim ljudima: starima, invalidima i ljudima koji nemaju novca.”
Tokom protekle decenije, dodaje ona, japanski koncept samoodgovornosti postao je opsesija. „To znači da moramo da brinemo o sebi umesto da se oslanjamo na vladu ili da budemo na teretu društvu – a to je stvorilo neku vrstu mržnje prema starijima i slabima.” Pritisak, kaže, dolazi iz vlasti i medija. „Oni stvaraju osećanje sramote među onima kojima je potrebna pomoć, što znači da oni kojima je potrebna ne apliciraju za nju – što njihove živote čini još očajnijim. Ali to takođe zaražava mlađe generacije, stvarajući ogromnu ogorčenost prema svim starijim ljudima.“
Miši Kakutani, 78-godišnja žena koju igra Čieko Baišo koja je u srcu filma, toliko očajnički želi da izbegne pravo na socijalnu pomoć da prihvata košmarni posao usmeravanja saobraćaja oko radova na autoputu u gluvo doba noći. Nakon što se prijavila za Plan 75, dobija nedeljni telefonski poziv u trajanju od 15 minuta – uslugu koja je navodno obezbeđena tako da može da razgovara o zabrinutosti u vezi sa pristankom da prekine svoj život, iako kasnije čujemo da su osobe koje rukovode pozivima dobile instrukcije da koriste ove razgovore da bi odvratile starije aplikante da se odjave.
U jednoj srceparajućoj sceni, međutim, žena iz kol-centra odstupi od scenarija i Kakutani počinje da priča o duboko traumatičnom iskustvu koje je imala tokom svoje mladosti. Međutim, tek kada je dostigla vrhunac, granica od 15 minuta je dostignuta i razgovor je prekinut. Sama u svom mračnom, tihom i praznom stanu, sa telefonom i dalje zagrljenim u ruci, Kakutani se više puta klanja: iskreno je zahvalna nepoznatoj osobi što joj je dao čak i taj komad vremena.
Ono što je posebno interesantno u vezi sa filmom je rediteljkino odbijanje da se opredeli za jednu stranu. „Moje osećanje nije za ili protiv eutanazije ili potpomognutog samoubistva“, kaže Hajakava. „Ali postavljam pitanje o društvu koje može biti toliko nehumano da ponudi smrt umesto načina da pomogne ugroženim ljudima da se osećaju manje izolovano ili uplašeno. Da im dam razlog da žive umesto načina da umru.”
Hajakava kaže da kada je film izašao u Japanu, mnogi komentatori na internetu su smatrali da je “program” upravo ono što je potrebno njihovom društvu. Što je još više uznemirujuće, kada je istraživala lik Kakutani, intervjuisala je 15 starijih žena: većina je rekla da bi takođe pozdravila Plan 75. „Želeli su ga zbog sigurnosti koju će im pružiti“, kaže Hajakava. „Ne zato što sada žele da se otarase sebe, već zato što osećaju veliku zabrinutost zbog starosti i ne žele da smetaju nikome, uključujući svoju decu ili porodicu. Rekli su da kada dobiju demenciju ili kada se osećaju jako bolesni, žele ovu opciju.”
Pored straha od toga da će biti teret, kaže Hajakava, je i strah od “kodokušija”, ili usamljene smrti. Sve češći fenomen je da ljudi umiru sami i dugo vremena ne budu otkriveni otkriveni. „To je tužna i zastrašujuća stvar“, kaže ona. „Ako umreš sam i ne budeš otkriven nekoliko meseci, tvoje telo se raspada – i ko će onda da počisti to telo i taj stan?“
Hajakava kaže da neki ljudi mogu pomisliti da ako osoba želi da izabere kada će umreti, nema problema. „Ali to nije tako jednostavno“, dodaje ona. „Želim da ljudi imaju više mašte jer, kada imamo ovakav sistem, postoji određena grupa ljudi koji smatraju da nemaju druge opcije osim da ga preuzmu.” Tome se dodaje i neizbežna puzajuća ekspanzija programa: Plan 75 se smatra takvim uspehom kako film napreduje – generišući velike sume novca za one koji su uključeni – da se njegov obim tiho širi.
Hajakava je pažljivo konstruisala svet u kome se Plan 75 čini kao razumno rešenje kada se posmatra sa čisto racionalnog stanovišta. Ali krivica svih onih koji to dozvoljavaju – ukidajući svoju odgovornost – izjeda mlade ljude koji su zupčanici u mašini Plana 75. Vidimo ih kako postaju kao živi mrtvaci, duhovi čije umrtvljujuće oči gotovo vidljivo pulsiraju u pokušaju da ne vide tela koja se gomilaju pred njima.
Ovi mladi ljudi ne mrze svoje starije. Oni rade neljudski posao, ali nisu i nehumani: saosećajni su i ljubazni prema starijim ljudima koje uvode u ranu smrt. To je, u vrlo realnom smislu, ono što je istoričarka i filozofkinja Hana Arent nazvala „banalnošću zla“.
„Da“, kaže Hajakava, „taj citat me je veoma inspirisao. Birokratija preuzima vlast. Oni samo rade svoj posao, ali su prestali da razmišljaju o tome za kakav sistem rade. To je realnost u Japanu. Zato sam snimila ovaj film.”
Film je u Srbiji premijerno prikazan u januaru ove godine na Kustendorfu, a 12. maja dolazi u britanske bioskope.
Bonus video: Milena Grujić: Srpska rediteljka, holivudski film
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
