0
Moje knjige su tako kratke jer provodim dugo vremena pišući ih, odgovara Ani Erno na kritike zlobnika da njeni romani imaju premalo stranica.
Kada mi Ani Erno otvarila ulazna vrata u svom domu u Seržiju, 40 minuta izvan Pariza, momentalno je prasnula u smeh. Izvor njene zabave je moj obiman prtljag, koji sam dovukla iz Londona vozom. „Ne brini“, kažem, užasnuto, „ne planiram da se uselim“, što izaziva kod nje još više smeha. Erno ima osmeh koji je delikatan, razborit i velikodušan, piše novinarka “Gardijana”.
Ani Erno je prva Francuskinja koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost. Njen rad razotkriva, bez sentimentalnosti i senzacionalizma, akutnu društvenu nejednakost u Francuskoj, posebno kada se radi o ženama i ljudima iz radničke klase. Njene knjige, pisane uglavnom u prvom licu, varljivo direktnim stilom, od ranih 70-ih stvaraju duboku prisnost sa njenim čitaocima, probijajući naduvani ego književnog izdavaštva i secirajući iskustva tako svakodnevna i izuzetna kao što su nesrećni brakovi, strastvene afere, briga o starijim roditeljima, dijagnostifikovanje raka i ilegalan abortus.
Glas Ani Erno koji se nikome ne pravda – u knjigama koje nisu klasični romani, ali nisu ni konvencionalni memoari – nepogrešivo je njen, ali i privlačno univerzalan. Njen glas je kontejner, rekla je, za priče drugih ljudi, kao i za njene.
Njen govor na primanju Nobelove nagrade u decembru svedočio je o cilju njenih knjiga da „razbiju samoću zakopanih i potisnutih stvari“. Iako živi sama sa dve mačke, ona je suprotnost povučenom, pustinjačkom piscu, i otvorena je u pogledu svoje potrebe za druženjem.
Dobijanje najvećeg svetskog književnog priznanja je pojačalo njen „javni profil“ poslednjih meseci, odvevši je u Brisel, Brazil i Njujork. Ovog leta otputovaće u Italiju, Tursku i Veliku Britaniju, gde će se pojaviti na Čarlston festivalu zajedno sa Sali Runi. Prošle jeseni, istog dana kada se vratila u Francusku sa svog pobedničkog puta na Menhetnu, prisustvovala je protestu povodom troškova života u Parizu.
„Zar niste bili iscrpljeni?“, pitam je, misleći da je, sa 82 godine, možda želela bar 24 sata da odspava zbog džet-lega. Osvrće se na svoju prozračnu dnevnu sobu, naglašenu velikim buketom cveća i zgodnim zidom od knjiga, a onda me fiksira svojim napetim pogledom. „Kada neki događaj zahteva da učestvujete, a osećate da ne možete… Pa, zapravo, možete.”
Njena majka, Blanš, bila je inspiracija za njenu neumornu radnu etiku. Načitana žena iz radničke klase, Blanš je zaobišla sudbinu fabričkog rada tako što je postavila i vodila kafe, zajedno sa ocem, Alfonsom, u njihovoj ruralnoj zajednici u Normandiji 40-ih. Time je porodica ušla u skromnu nižu srednju klasu. Njeno detinjstvo je u nekim aspektima bilo idilično: satima je čitala u krevetu uz neograničene grickalice iz prodavnice njenih roditelja, jer su je oni ohrabrivali da se usredsredi na školske zadatke umesto da se bavi porodičnim poslom. Ali kako je napredovala u akademskom smislu i napredovala u društvu, iskusila je i sram klasne svesti (miris izbeljivača u kući njenih roditelja, u poređenju sa lepim mirisima u domovima njenih dobrostojećih drugarica iz razreda; njena majka je jednom otvorila vrata jednoj od njenih učiteljica u „umazanoj spavaćici“). Roman koji je tome posvećen, je “Sramota” iz 1998. godine.
“Mladić”, najnovija knjiga francuske spisateljice, koja je izašla u Francuskoj prošlog maja, prikazuje Ani u punom posedu svojih moći, opisujući zapaljivu aferu koju je imala u svojim 50-im godinama sa muškarcem 30 godina mlađim od nje. Prošle godine, njeni memoari iz 2000. o tajnom abortusu koji je imala u dvadesetim godinama, našli su novu brojnu publiku u moćnoj ekranizaciji francuske rediteljke Odri Divan. To što je feminizam usidren u telesnom iskustvu, „pokazivanje stvari onakvim kakve jesu, a ne onakvim kakve bi trebalo da budu“ – još uvek relevantno za mlađe generacije – izuzetno je dirljivo kod Erno.
Zlobnici su izjednačili kratkoću njenih knjiga sa nedostatkom suštine. “Mladić” je, na primer, objavljen u čak smelih 53 stranica. Tehnički se kvalifikuje kao proširena kratka priča, a ne čak ni kao novela. Inspirisala je žestoke memove na BookTok-u („Gde je ova knjiga? Ne mogu da je vidim za 8 evra?“, rekao je jedan korisnik, pre nego što je dao oduševljenu recenziju). Spisateljicin tipičan odgovor na takve kritičare bio je da istakne da dužina knjige nije pokazatelj količine rada: „Moje knjige su tako kratke jer provodim dugo vremena pišući ih“, rekla je ona.
Iako je predavala književnost u srednjoj školi od 1974. godine, Ani Erno nikada nije predavala kreativno pisanje i tvrdi da je zbunjena modernim američkim izvozom knjževnih radionica. „Pretpostavljam da ove radionice pomažu ljudima da ne prave očigledne greške“, kaže ona sada. „I, naravno, postoje pisci koji zaista moraju da znaju da li je nešto dobro ili ne. Ali na kraju dana samo vi znate…”
Pitam da li joj drugi pisci šalju rukopise na pregled i ona se smeje. „Sve vreme. I obični ljudi, takođe. Kažem im da ih pošalju uredniku!“ Svom uredniku u „Gallimard-u“, sa kojim radi već 15-ak godina, poslala je remek-delo “The Years” u potpunosti završeno, ne pokazujući ga nikome drugom unapred („Apsolutno ne!”). Njen jedini savet za pisanje, ako se tako može nazvati, je: „Ako ne rizikuješ, onda nije vredno“.
Spremnost da se rizikuje i u sećanju i u pisanju, bez traženja uveravanja ili odobrenja drugih ljudi, izdvaja Erno od njenih vršnjaka. Priča o devojčici (prvi put objavljena 2016) bila je narativ o seksualnom zlostavljanju i traumi koju je Erno pretrpela kao tinejdžerka od nadzornika u letnjem kampu u Normandiji 50-ih i izazvala je debate u Francuskoj. Nasuprot tome, “Mladić” je knjiga o seksualnom osnaživanju, o doživljaju sebe kao seksualnog subjekta i uživanju u zrelosti koju ona donosi. „Apsolutno“, odgovara ona, „to uopšte nije priča o pokornosti.“
Bonus video: Intervju sa Džonatanom Frenzenom za Nova.rs
