0
Ovi su “alfa džiberi”, a “nulti” džiber je Voja Šešelj, i ovo je sve šešeljizacija Srbije, koju predstavlja Aleksandar Vučić, koji apsolutno sve pokriva, kaže poznati panker za naš portal.
Roman “Bože brate” počeo sam da pišem za vreme korone, kao neke zabeleške zanimljivih situacija koje su mi se dešavale u životu. Prvo sam sve to hteo da bacim, ali mi je supruga rekla: “Da li si normalan, ovo je nešto najbolje što si napisao” – kaže Dule Nedeljković za Nova.rs povodom svoje nove knjige koju je nedavno objavio “Rende”.
Dule (Beograd, 1964) je čovek koji zbog provokativnih stavova često izaziva vrlo različite reakcije, i sa ovom knjigom se po tom pitanju ništa neće promeniti. U pitanju je pravi beogradski rolerkoster, brza vožnja koja vam ni u jednom trenutku ne da da predahnete. Glavni junak, uz blagoslov “Boga”, dobija misiju: sakupiti ekipu s kojom će napustiti Zemlju i preživeti apokalipsu…
– Taj odnos koji sam napravio između glavnog junaka i Boga je u stvari odnos svih nas, u krugu ljudi, kojih od 70-ih pa do danas, nema više od pet hiljada u ovom gradu. Što je dobro primetio Milan Mladenović kad kaže u pesmi: “Pet hiljada ljudi sa dignutim čašama…”. Namerno se obraćam samo onima koji mogu da me razumeju. Nisam pravio nikakav kompromis, samo je ištampano ono što sam izgovorio. Sada, kada ovde ima upliva, mnogo kultura sa svih strana sveta, svi insistiraju na svojim jezicima, jedino smo mi prokaženi što pričamo tim navodno “beogradskim” jezikom, i to mi smeta – objašnjava naš sagovornik, koji je poznat po romanima „Ponedeljak“, „Afrika“, „Poranio Milorad“, „Mamurluk“ i „Rođeni zli“.
Sa Duletom priča sama teče, njemu nije potrebno postavljati pitanja, jer zna šta treba da kaže da bi bilo zanimljivo. Priča o knjizi i životu se konstantno meša, što nije slučajno, a sve što je u “Bože, brate” je ono što njega zanima i o čemu razgovara svakog dana.
– Ja sam sada u “Bože, brate” skapirao da kad dođeš do kraja i kad tražiš nekakvo spasenje, poželiš da nađeš svemirski brod i da skupiš ekipu s kojom ćeš da odeš negde. Kroz knjigu se vidi ko su ti ljudi, dominiraju stranci, što je i mene iznenadilo. Na primer, Leni Kravic. Nisam znao koliko mi znači ta njegova vitalnost i filozofija, nekako mi je bliži nego Morisi, a obojica žive u celibatu. Inače, knjiga je napisana tako da može da se “bindžuje” za dva dana, neću nikog da gušim i smaram. Svi smo pod uticajem Netfliksa, i svih tih stvari koje trpamo nenormalno u sebe. Nemam više strpljenja za dugačke romane i neću nikome da oduzimam vreme.
Zanimljivo je da je u svoju ekipu za svemirski brod izabrao Debi Hari, braću Galager, Stonse, ali i Acu Lukasa, što će mnoge iznenaditi.
– Aca Lukas je jedini rokenrol star u Srbiji. On je kontroverzan, Beograđanin koji je imao kosu do pola dup… bio na “horsu”, svirao sa Viktorijom, multitalentovan tip koji gasi svoj talenat alkoholom i “gudrom”. Pre bih proveo veče sa Lukasom nego sa nekim uštogljenim “NGO” likom koji će da mi objašnjava zašto je bitno da se kopa litijum – iskren je naš sagovornik.
U knjizi se pominje i Cane Partibrejkers, stari Duletov drugar iz pankerskih mladalačkih dana, iz vremena SKC-a i novog talasa.
– U poslednje vreme se skoro svaki dan čujem sa njim telefonom. Pričamo o fudbalu, o porodici, o tome da mu je ćerka završila srednju školu i šta će da upiše, svakodnevne stvari. Pričamo malo i o svojim roditeljima. Cane mi je prvi put pričao za svog ćaleta da je bio prvak Jugoslavije u fiskulturi, ma šta to značilo. Priča mi i o tome kako se ugojio, pa mi se žali (smeh). Ali pričamo i o ekologiji, o stvarima o kojima ranije nismo razmišljali.
Sa Duletom je neminovno ne dotaći se teme koja mnoge kod njega nervira, a to je to neko instistiranje na “beogradskom”. On je taj koji je patentirao izraz “krug keca”, kako zove svoj kraj u kojem je odrastao u Kosovskoj ulici i Osnovnoj školi “Drinka Pavlović”.
– To je bekstejdž Skupštine Srbije, kako smo mi govorili. Ne razumem zašto postoji ta otklon, možda postoji neki animozitet, jer smo mi živeli mnogo bolje i lagodnije nego drugi. Moja generacija koja je živela u selu odakle je moj ćale je tamo pojila stoku, dok sam ja već bio u Londonu na “Ramonsima”. Odrastao sam u zgradi u kojoj je u podrumu vežbao Robert Nemeček sa “Pop mašinom”, a vrata preko puta mene živela je Ljubinka Bobić, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu i najpoznatija “Gospođa ministarka”. U dvorištu mi je komšija bio Momo Kapor, a njegova ćerka Ana išla je sa mnom u odeljenje. Kao i Srđan Žika Todorović, čiji nas je ćale Bora vozao čamcem po Adi… Nama je bilo obično nešto što je drugim ljudima bilo neobično. Sada zvučim sam sebi ko Kristijan Golubović sa onim njegovim glupostima što izlaze na Tik-Toku – smeje se pisac knjige “Bože, brate”.
Koren svakog vređanja je zavist, dodaje Dule, misleći na one ljude koje iritira sve što je vezano za njega ili Beograd.
– Možda su nam zavideli, u smislu “ja hoću da budem ti”. Meni su milion puta rekli da ne zaslužujem takvu ženu, stalno se čude što su mi lepa deca, stalno se čude što sam izdao roman, ili što izgledam ovako sa 60 godina. Stalno neka čuđenja. Živim najnormalnije svoj život, nikoga ne diram, uvek se držim onog – “kulijana, šmekerica, nikad kičerica”. Ne diraj me, ne diram te, ako me diraš – poginućeš. Ja mogu da sednem s tobom da razgovaram, a mogu i da pričam sa đubretarem na kolima, svako od vas ima deo pažnje od mene ako ste pristojni ljudi. Imali smo kao klinci drugačiji kodeks ponašanja, različito smo vaspitani, a i škola je bila bitna. Nije bilo ovog liberalizma da ti tata i mama zaključuju ocene, niti je bilo vređanja autoriteta. Ako napraviš sranje, leteo si iz škole.
Dule iskreno kaže da je “zakačio” heroin kao klinac, ali ni izbliza onako kako se to desilo sa njegovim najbližim prijateljima iz detinjstva koji su stradali.
– Mi smo bili deca iz centra grada, nama je droga bila dostupna jer smo jedini imali love u to vreme, dok heroin nije postao sirotinjska i masovna zabava. Svedok sam stradanja drugara, a naročito drugarica. To mi je strašno teško padalo. U nekoj radoznalosti sam morao to da probam, i tebe heroin pravi “herojem”, mnogo je “lep”. I, ako si bio slabe volje i karaktera, kao što su bili mnogi tokom 80-ih iz takozvane “gradske ekipe”, stradao si. Mnogi se u tome nisu snašli jer su imali lovu, a voleli su Alistera Kroulija i film “Mi deca s kolodvora Zoo” u kojem su se prepoznali.
Neminovno je dotaći se i aktuelne “napredne” vlasti, za koju Dule kaže da su “alfa džiberi”.
– “Nulti” džiber je Voja Šešelj, i ovo je sve šešeljizacija Srbije, koju predstavlja Aleksandar Vučić, i apsolutno sve pokriva. On svog sina huligana naziva detetom, i najveće lopurde koji ne znaju da sakriju svoje lopovluke štiti pod svoje skute. Nisam potkupljen i mogu da kažem šta god hoću. Kada je bila tuga, nesreća, bol, u vezi “Ribnikara” i Dubone i Malog Orašja, objavio sam nešto na mrežama, i krene prozivanje od Suzane Vasiljević, Pere, Žike… Prvo zovu moju ženu, pošto znaju da ću da ih “napušim”. Što si tvrđi prema njima, oni su blaži prema tebi. Ali, ne mogu da im kažem šta hoću, jer sam nepotkupljen, ne radim ni za koga. Po vokaciji sam Beograđanin, i svi mi iz Beograda se snalazimo – zaključuje Dule Nedeljković.
Sutra: “Devedesetdvojka” je imala tu nesreću što im ja nisam bio Veran Matić: Dule Nedeljković za Nova.rs (2)
Bonus video: Will.I.Am na Exitu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare