1
Da se uloži toliko truda koliko snimanje filma zahteva, pa da se na kraju taj film odbaci, verovatno je teška odluka. A neki od reditelja su to radili i posle više godina, u vreme kada su njihova ostvarenja postala već čuvena.
Priredio: Matija Jovandić
Snimanje filma pođe naopako mnogo češće nego što gledaoci misle. Nekada je u pitanju sticaj okolnosti, nekada brzina, često previše zahteva producenata, a nekad i sam reditelj, ma koliko bio velik, kada na kraju pogleda film, vidi da on potpuno odudara od njegove vizije. A to se dešavalo i najboljima. Uglavnom na počecima karijere, ali i kasnije, kao Alfredu Hičkoku ili Vudiju Alenu. Magazin „Far aut“ izdvojio je 15 čuvenih filmova za koje su sami njihovi reditelji govorili da su loši i odricali su ih se.
Stenli Kjubrik – Strah i želja (1953)
Reditelji obično vole svoja debitantska ostvarenja, bar kao prvu stepenicu ka onome što su postali. Ali Kjubrik, poznat po svom perfekcionizmu, očigledno nije među njima. Film govori o grupi vojnika koji odlaze ka neprijateljskom logoru sa namerom da se infiltriraju u njega, ali jedan od njih na tom putu ubija devojku koju su oteli jer je nisu razumeli, nakon čega film prerasta u snažnu antiratnu poruku. Uspeli su da obave zadatak, ali su ostali praznih srca. Ovaj film ima očiglednih propusta i nije baš remek-delo, ali Kjubrikov amaterski pokušaj i dalje pruža veliko filmsko iskustvo i nije ni blizu toliko loš kao što je to smatrao Kjubrik, piše Debadrita Sur za magazin „Faraut“.
Dejvid Linč – Dina (1984)
Studio Univerzal i producentkinja Rafaela de Lorentis mislili su da Dejvid Linč treba da režira adaptaciju romana „Dina“ Frenka Herberta. Linč, koji je postigao uspeh filmom „Čovek slon“, odbio je da režira „Povratak džedaja“ i umesto toga se poduhvatio „Dine“. Ali Linč nikada nije bio zainteresovan ni za naučnu fantastiku, pa je scenario, nakon što je radio na njemu šest meseci, promenio pet puta.
Studio mu se umešao i u njegovu kreativnu viziju, a odbijeno mu je i pravo na rediteljsku verziju koju je zamislio sat dužom od one kakva je na kraju prikazana i to bez njegovog znanja, a monolozi su zamenjeni zamrznutim kadrovima, što je sve narušilo ritam.
Besan, Linč se ogradio od kompletne produkcije, potpisao ga je kao Alan Smiti, a kao scenarista potpisao ga je imenom Dudas But. Ime scenariste aludiralo je na biblijskog Judu, a prezime na Džona Vilksa Buta, atentatora na Linkolna. U intervjuima izbegava da se uopšte i spominje taj film.
Alfred Hičkok – Konopac (1948)
Iako je sama priča u filmu fascinantna, Alfred Hičkok nije bio zadovoljan time kako je film ispao i nazivao ga je propalim eksperimentom. Dok se tenzija oseća, faktor iznenađenja i šoka, suštinski važan za Hičkoka izgubili su se u dramskom prikazivanju događaja, piše „Faraut“. Hičkoku se nije dopao ni melodramski ton, ali je i dalje jedan od njegovih potcenjenih bisera.
Džoš Trenk – Fantastička četvorka (2015)
Prenošenje stripa „Fantastična četvorka“ započeto je još 1994. godine. Međutim, priča o tri sasvim obučna muškarca i ženi koji stiču supermoći nakon što su bili izloženi kosmičkoj katastrofi bila je toliko loša da je studio odustao. I verzija iz 2005. godine bila je oštro kritikovana, uprkos tome što su hvaljene uloge Džesike Albe i Krisa Evansa. Deceniju kasnije film je ponovo snimljen, sa Džošom Trenkom kao rediteljem.
Još dok su fanovi nestrpljivo čekali novu verziju, Trenk ih je šokirao tvitujući pred premijeru da se studio umešao u njegovu kreaciju i da mu nisu garantovali slobodu da prikaže svoju fantastičnu viziju. Trenk je, navodno, želeo mračniji i sumorniji film, što mu je studio odbio strahujući da će izgubiti publiku sklonu da porodično ide u bioskop. Zatražili su od reditelja i da ponovo snimi neke delove, ovaj put pod njihovom lupom.
Još tokom montaže, objavljena je bioskopska verzija, pošto su izbačeni neki delovi radnje i to bez konsultacija sa rediteljem, što je njega razbesnelo. Da bi prikrili greške, u studiju su okrivili njega za čudno i incidentno ponašanje. Trenk je, duboko povređen, tvitovao i o tome i izbacio je i ime filma iz svoje biografije na društvenim mrežama.
Vudi Alen – Eni Hol (1977)
Iako je „Eni Hol“, sa pričom o pevačici u noćnom klubu (Dajen Kiton) u koju se zaljubljuje Alvi Singer (Vudi Alen) jedan od njegovih najbolje prihvaćenih filmova i za njega je dobio brojne nagrade, reditelj nije bio zadovoljan time kako je film ispao na kraju. Nije bio onakav kakvim ga je zamislio, rekao je.
Alen nije želeo da se fokusira na ljubavnu priču, nego je to glavna nit trebalo da bude psihološko putovanje koje je Alvi Singer preuzeo kao oličenje zaljubljenog muškarca. „Kada je započet ‘Eni Hol’, taj film nije trebalo da bude ono što sam uradio na kraju. Film je trebalo da bude o tome šta se dešava u glavi tog lika. Niko ne razume šta se dalje dogodilo. Veza između Dajen Kiton i mene bilo je sve što je sve zanimalo. A to mene nije zanimalo“, rekao je Alen i rekao da je na kraju bio prinuđen da film svede samo na odnos dva lika i njihovu vezu, tako da je na kraju „bio prilično razočaran filmom“.
Toni Kej – Američka istorija X (1998)
U rediteljskom debiju Tonija Keja, priča se vrti oko brutalnog belog rasiste Dereka Vajnjarda koji je ubio dvojicu crnaca jer su pokušali da mu ukradu kamion i pokušava da svog brata odgovori da krene njegovim putem.
Film je kritika dočekala sa pohvalama, Edvard Norton je nominovan za Oskara za glavnu ulogu, a Toniju Keju doneo je samo nevolje. Svađa sa studiom i Nortnom kao producentom donela mu je lošu reputaciju u Holivudu, do te mere da je tokom skoro dve decenije nakon toga uspeo da snimi samo dva dokumentarca i još jedan igrani film.
Šta se dogodilo? Snimanje je prošlo relativno glatko, ali su producenti zatražili brojna izbacivanja nakon što je reditelj završio svoju verziju. Besan zbog takvog poteza studija, Kej se odrekao filma, ali se nije zadržao samo na tome. Ne samo što je javno govorio loše o filmu, nego je i zakupljivao cele stranice u novinama da bi ocrnio film i napadao glumce i ekipu. Nije mu to pošlo za rukom i naškodio je ne filmu, nego svojoj karijeri u Holivudu.
Noa Baumbah – Hajbol (1997)
Nakon što je završio snimanje „Gospodina Ljubomornog“, Noa Baumbah je uštedeo nešto novca za eksperimentalni projekat i hteo je da snimi još jedan film, sa istom ekipom, za samo šest dana. Ali odsustvo svakog plana rezultiralo je haosom.
Manjak sirovog materijala, pošto je morao da snimanje završi ranije, vodio je ka nedovršenim scenama. Osim toga, i kada je pokušao da doradi scene, ispostavilo se da gro glumaca i ekipe nije moglo da dođe na nove termine zbog eksperimentalnog filma kakav je zamislio.
Nezadovoljan konačnim izgledom filma i time što su mu se planovi izjalovili, Baumbah ga se na kraju potpuno odrekao. Kao reditelj filma potpisan je izvesni Erni Fasko, a kao scenarista Džesi Karter. Ali je studio objavio film na DVD-u, o čemu nisu ni obavestili Baumbaha, što je reditelja dodatno razbesnelo.
Tomas Alfredson – Sneško (2017)
Isprva je film trebalo da režira Martin Skorseze, ali ga je režirao Tomas Alfedson, koji je na kraju prezirao konačni rezultat toliko da se slagao sa njegovim kritičarima. Adaptacija istoimenog romana Jua Nesbea, sa jakom podelom (Majkl Fasbender, Šarlota Genzbur, Kloi Sevinji i mnogi drugi), trebalo je da bude snimana u Norveškoj.
Film je snimljen u jako gustom rasporedu, što je vodilo ka greškama i nekoherentnoj priči u scenariju. Sam reditelj na kraju je rekao da film deluje kao slagalica kojoj nedostaju delovi, što je dovelo do katastrofalnog rezultata. Jedino se nije saglasio sa kritičarima koji su mu zamerali geografske nepreciznosti, napominjući da mu nije bio cilj da snima „dokumentarac o geografiji Norveške“, nego „igrani triler“, ali da mu je ionako baš svejedno.
Kevin Rejnolds – Vodeni svet (1995)
Katastrofa u svakom smislu, „Vodeni svet“ na kraju je doveo i do prekida prijateljstva između reditelja Kevina Rejnoldsa i glumca (i producenta) Kevina Kostnera. Film je uvalio studio do guše u dugove, a ekipa se suočila sa nizom nevolja na snimanju. Kada je Kostner pokušao da se umeša preko mere u posao reditelja, počeli su i problemi u raju. Kad su postali nepodnošljivi, Rejnolds je jednostavno da otkaz i otišao. Iako je na kraju ipak potpisan na špici, nikada nije krio svoje nezadovoljstvo.
Dodatno ulje na vatru dodao je i Kostner u jednom oštrom intervjuu kada je rekao da se, pošto je bio nezadovoljan Rejnoldsovim poznavanjem zanata u filmu „Rapa Nui“, umešao da bi sprečio dalju katastrofu.
Džoel Šumaher – Betmen i Robin (1997)
Sa smešnim kostimima i neonskim bojama, nastavak „Betmena zauvek“ u režiji Džoela Šumahera smatra se jednim od najgorih ikad snimljenih filmova, piše „Far aut“.
Šumaher, koji je krivio studio za to da su ga primorali da pravi nastavak umesto priču o poreklu superheroja, prihvatio je kasnije svoje greške i preuzeo je deo krivice zbog snimanja vizuelno tako besmislenog filma.
Filmu nije pomoglo ni to što su Džordž Kluni i Kris O‘Donel u glavnim ulogama. Štaviše neki od glumaca požalili su se da ih je reditelj izbezumljivao, a on je sa krana kroz megafon u ruci vikao da imaju na umu da snimaju strip.
„Sa ‘Betmenom zauvek’ osećao sam se kao da snimam film. Drugi put, osećao sam se kao da snimamo neku reklamu za dečje igračke“, ispričao je O’Donel.
Denis Hoper – Catchfire (1990)
Denis Hoper uvek je pokušavao da izbegne odgovor na to šta ga je navelo da odustane od filma „Catchfire“, ali su vremenom glasine postajale sve jasnije. Uprkos tome što je na snimanju imao zvezde kao što su Džodi Foster, Džo Peši i Din Stokvel, a pojavljivali su se i Bob Dilan i Ketrin Kiner, film je neslavno završio. Film je na kraju isekla kritika i prikazan pod drugim nazivom („Backtrack“) na kablovskoj televiziji.
Glavni problemi iskrsli su na relaciji Hoper – Foster. Navodno je već prvog dana snimanja glumica snimala scenu pod tušem i u jednom trenutku je povikala „rez!“ jer je bila nezadovoljna time kako je ispalo, što je razbesnelo reditelja. Hoper je kasnije u jednom intervjuu da je Fosterova odgovorila Meril Strip da radi sa njim, pričajući o njemu da je nauravnotežen i da je „trezni pijanac“. I Hoper je, inače, film potpisao kao Alan Smiti.
Stiven Soderberg – Iznutra (1995)
Posle uspeha sa filmom „Seks, laži i videotrake“ u Kanu, usledio je ovaj promašaj Stivena Soderberga, neo-noar priča o pljački koja polazi naopako, sa uvrnutim krajem.
Film nije imao efektne scene i delovao je „ravno“. Bio je to, kako je sam Soderberg priznao, film koji je „bio mrtav kad je stigao“. Ispričao je reditelj i da je film snimljen u vreme kada je prolazio kroz tešku fazu u životu i da nije „ostavio srce“ u njemu.
Svemu tome ishod je bio haos koji je potpuno porazio reditelja koga samo što je pogledala sudbina i prešao je iz nezavisnih bioskopa u one gde se prikazuju filmovi velikih studija.
Džeri Luis – Dan kada je klovn plakao (1972)
Film Džerija Luisa bio je ozloglašen i pratile su ga kontroverze zbog osetljive teme kojom se bavio i nikada nije prošao fazu grube montaže (govori o cirkuskom klovnu kog su nacisti odveli u Aušvic i tamo prati jevrejsku decu na njihovom putu u smrt). Jedina, nezavršena kopija filma poslata je u Kongresnu biblioteku. Međutim, planirano je da bude prikazan 2025. godine, piše „Faraut“.
Depresivan i mračan, ovaj film trebalo je da bude okretanje komičara Džerija Luisa ka težim temama. Međutim, njegova otvorena mržnja spram ovog filma nije imala granica i prezirao je sopstvenu ideju da iskoristi tako osetljivu temu kao što je Holokaust da bi režirao film. Želeo je prosto da ljudi zaborave da je ikada i imao na umu takvu ideju i u raznim intervjuima je izražavao nezadovoljstvo i bilo mu je neprijatno što je uopšte režirao nešto tako gnusno. „Nikada ga nećete videti. Nikad ga niko neće videti, jer se stidim toga koliko je to loše“, rekao je.
Dejvid Finčer – Osmi putnik 3
Da je Dejvid Finčer poslušao savet Ridlija Skota nikada ne bi zažalio zbog svog rediteljskog debija. Ali ko može da mu prigovori što se zaleteo ka takvoj šansi da režira nastavak franšize „Osmog putnika“ čiji je fan bio? Uprkos tome što mu je Skot rekao da mu je bolje da ne debituje u velikom studiju, Finčer je odlučio da to ipak uradi.
Prošao je više nego jadno i ostao je dugo ogorčen na studio. A želeo je, kao mladić od 28 godina, da izrazi svoju kreativnost računajući da će mu dozvoliti umetničke slobode. Studio je imao druge planove i odredili su pet nedelja za snimanje. Nisu ga potom pustili ni u sobu za montažu. Godinama kasnije prikazao je i svoju verziju. Njegov bes bio je potpuno opravdan.
„Morao sam da radim na tome dve godine, triput sam dobio otkaz, morao sam da se borim za svaki detalj. Niko to ne mrzi više od mene. Tako je do danas“, rekao je u jednom intervjuu.
Dejvid O. Rasel – Slučajna ljubav (2015)
Dejvid O. Rasel imao je već prilično lošu reputaciju zbog svojih ispada besa na snimanjima. Pre nego što je počeo da snima svoj film „Slučajna ljubav“ 2008. godine, ljudi su već znali da je težak za saradnju. Snimanje filma ne samo što je pratila pauza bez presedana, pošto je ostao bez novca, nego je i njegova reputacija imala svog udela u tome. Shvatajući poziciju u kojoj se našao, Rasel je bio dovoljno praktičan da odustane od snimanja i napravi i sam pauzu da bi sve analizirao i razmislio o svojoj daljoj karijeri.
Sudeći po njegovim kasnijim filmovima („U dobru i u zlu“, „Bokser“ i „Američka prevara“), koje su hvalili i publika i kritika, prošao je kroz metamorfozu i dobro je što je odlučio da napusti „Slučajnu ljubav“. Međutim, da bi se okoristili njegovom stečenom slavom, producenti su odlučili da prikažu film 2015. Rasel je povukao ime sa špice i film je pripisan Stivenu Grinu.
