Da filmadžije pokušaju da prenesu knjigu na veliki ekran i u tome omanu toliko je često da mnogi ljubitelji književnosti to prihvataju kao pravilo. Međutim, postoje i brojni primeri da su filmovi nastali po knjigama toliko bolji da su upisani među klasike i gledaju se i decenijama nakon što su njihovi literarni predlošci zaboravljeni, a za neke od njih su i sami pisci čestitali autorima filmova.
Odmah ćemo reći da su tri vrhunska dela van konkurencije kada se govori o uspešnom prenošenju književnosti na film: „Ispod vulkana“ Malkolma Laurija i pripovetka „Mrtvi“ Džejmsa Džojsa, oba u režiji Džona Hjustona, te „Goli ručak“ Vilijema Barouza u režiji Dejvida Kronenberga. Teško je reći šta je tu bolje. Ali za 10 ostvarenja u ovom izboru takvih dilema nema. U korist filmova i filmske ekipe.
„Forest Gamp“ (Forrest Gump, 1994)
Pre nego što je po njemu snimljen film, pa još i nagrađen sa šest Oskara, roman „Forest Gamp“ Vinstona Gruma iz 1986. godine bio je prilično nepoznat. Briljantna ideja o odstastanju dečaka skromnih intelektualnih sposobnosti, dok mu se jednostavan život nizom slučajnosti prepliće kroz ključne trenutke iz moderne istorije Amerike, puni procvat doživela je tek osam godina kasnije u filmu Roberta Zemekisa sa Tomom Henksom u naslovnoj ulozi.
Dok je u knjizi Forest prikazan uglavnom kao neka vrsta tupavog klovna, kome se jednostavno nižu događaji, filmski Forest postavlja krajnje pronicljiva pitanja o svetu oko sebe, a njegova životna priča dobija ozbiljan dramski naboj. Tom Henks je za tu ulogu nagrađen Oskarom, mnogi će reći s pravom. Grum je, nakon što je pogledao film, ocenio da je on „upeglao neke oštre ivice“ sa glavnog lika, za kog je on priželjkivao da ga igra Džon Gudman.
„Bojevi metak“ (Full Metal Jacket, 1987)
Bivši marinac Gustav Hasford napisao je 1979. godine (polu)autobiografski roman o iskustvima iz Vijetnamskog rata. I roman i film prikazuju grupu marinaca na obuci, koji potom odlaze u rat u džunglama Azije, ali je reditelj Stenli Kjubrik uspeo da tvrdo i ne baš stilski ujednačeno napisanu knjigu značajnim intervencijama pretvori u kohezivniju i dramatičniju celinu, dodajući joj još tragičniji prizvuk.
Za razliku od Stivena Kinga, kome se nije dopalo „Usijanje“ koje je Kjubrik snimio po njegovom delu, autor ovog romana nije imao ništa protiv toga kako ga je reditelj zamislio. Naprotiv, zajedno sa njim i scenaristom Majklom Herom učestvovao je i u pisanju scenarija.
„Rambo: Prva krv“ (Rambo: The First Blood, 1982)
Romani prepuni akcije po sebi su kategorija po mnogo čemu osuđena na neuspeh, bar u poređenju sa filmovima. Da bi nekako pojačao akciju i ubrzao stvari, Dejvid Morel je morao da žrtvuje duge opise, a pre svega „dubinu“ pri karakterizaciji likova. Autor kaže da je pisao knjigu četiri godine, ali čitaocu ona ostavlja utisak kao da mu za to nije bilo potrebno više od, da ne budemo previše strogi, nekoliko meseci. Međutim, roman je po objavljivanju 1972. postao bestseler i Morel je uskoro prodao prava filmadžijama, ali se film pojavio tek 1982. godine, navodno zbog delikatne teme kojom se bavi, odnosno tretiranjem veterana Vijetnamskog rata.
Ne tvrdimo ni da je fimska ekranizacija u režiji Teda Kočefa sa Silvesterom Staloneom remek-delo prepuno dubokoumne filozofije, možda čak ne zaslužuje ni epitet klasika, ali ima sve što je jednom akcionom filmu potrebno. Bilo je to dovoljno da na blagajnama zaradi 125 miliona dolara i da za njim usledi toliko nastavaka da je to izgubilo svaki smisao. Prvi nastavak zanimljiv je i po odličnim ulogama Ričarda Krene i Brajana Denehija. Budimo pošteni, pa navedimo i ne beznačajnu prednost romana, odnosno uverljiviji kraj: u filmu se Rambo predaje, a u romanu se ubija.
„Planeta majmuna“ (Planet of the Apes, 1968)
Zasnovan na romanu francuskog pisca Pjera Bulea iz 1963. godine, film snimljen pet godina kasnije postao je ne samo komercijalni hit, nego je za sobom povukao i nebrojene nastavke, rimejkove, televizijsku seriju, stripove…
Zanimljivo je da je producent Artur Džejkobs, nakon što je otkupio prava za ekranizaciju, tri godine pokušavao da ubedi filmadžije da snime „Planetu majmuna“. A birao je najbolje. Ponudio je Rodu Sterlingu, tvorcu „Zone sumraka“, da napiše scenario, a Sterling je dodao reference na Hladni rat i uneo novi obrt na kraju, do danas nebrojeno puta citiran u (popularnoj) kulturi.
Uzgred, Bule je i autor romana po kom je snimljen „Most na reci Kvaj“ (1957), pa eto još jednog primera.
„Bekstvo iz Šošenka“ (Shawshenk Redemption, 1994)
Neko je negde rekao da su svi romani Stivena Kinga odlični predlošci za film. Mnogi od njih to su i bili („Usijanje“, „Kristina – auto ubica“, „Keri“, „To“… da spomenemo samo neke), ali su svi oni bili manje-više u najboljem slučaju podjednako dobri koliko i knjige. Međutim, „Bekstvo iz Šošenka“, nastalo po njegovoj dužoj priči, ne izdvaja se samo po tome što nije u pitanju horor, nego i zbog toga što je filmska verzija nemerljivo bolja od predloška.
Izvučena iz pomalo zaboravljene zbirke „Drugačija doba“, priča pod nazivom „Rita Hejvort i bekstvo iz Šošenka“ 12 godina nakon što je objavljena postala je, zahvaljujući reditelju Frenku Darabonu i glumcima Timu Robinsu i Morganu Frimenu, briljantna zatvorska drama koja je, prema korisnicima Međunarodne filmske baze podataka (IMDB), od 2008. godine na prvom mestu među 250 najboljih filmova svih vremena. Taj film odatle je zbacio „Kuma“ Frensisa Forda Kopole.
„Kum“ (Godfather, 1972)
Mario Puzo, navodno, nikada nije susreo pravog mafijaša, ali su njegov opis porodice Korleone i događaja u „Kumu“ bili toliko uverljivi kada je roman objavljen 1969. da je proveo više od godinu dana na vrhu „Njujork tajmsove“ liste bestselera u Americi. Ne tvrdimo da je to bez razloga, ali je film Frensisa Forda Kopole jednostavno bolji. Prvo, ono što je Puzo možda i sam trebalo da uradi, uradio je uz pomoć reditelja – „pošišali“ su pojedine nepotrebne epizode, pa je priča usmerena na najmlađeg sina Majkla (Al Paćino), a tu je i nenadmašni Marlon Brando u ulozi don Vita Korleonea.
Osim toga, kritičari su ga proglasili jednim od najuticajnijih filmova svih vremena, a replike iz „Kuma“ ne citiraju se zbog knjige, nego više zbog načina na koje ih glumci izgovaraju. Tu je opet i odlična muzika Nina Rote. A o Oskarima da se i ne govori. Uz ostale, jedan je pripao i autoru romana za najbolje adaptirani scenario.
„Kad jaganjci utihnu“ (The Silence of the Lambs, 1991)
Iako se lik Hanibala Lektora pojavljivao i u drugim filmovima i serijama, teško je zamisliti bilo koga drugoga u toj ulozi osim Entonija Hopkinsa. Džodi Foster kao agentkinja FBI u tom filmu takođe je briljantna. To mogu da potvrde milioni gledalaca od kada je snimljen, ali ne i Tomas Haris, autor romana po kom je snimljen. On ga nije gledao. Odustao je od toga strahujući da će mu se dogoditi isto što i Džonu le Kareu, koji nakon što je video jednu epizodu BBC-jeve serije u kojoj Alek Ginis igra Smajlija, više nije mogao da napiše ni slova sa tim likom.
Međutim, Haris je s punim poverenjem gledao na reditelja Džonatana Dema, smatrajući da je on odličan izbor za taj film. To se pokazalo tačnim, što je potvrđeno i sa pet Oskara: za najbolji film, najboljeg reditelja, najbolju mušku, najbolju žensku ulogu i najbolje adaptirani scenario. A Haris? Napisao je posle i „Hanibala“ i „Tajnu Hanibala Lektora“.
„Ajkula“ (Jaws, 1975)
Nije svaki roman „Mobi Dik“ i to je Piter Benčli možda i imao na umu kada je pisao „Ajkulu“ (u originalu „Jaws“ – čeljusti). Knjiga nije bezvredna, štaviše i zabavna je, ali je film znatno bolji. Stiven Spilberg je od priče o velikoj beloj ajkuli ljudožderki koja napada ljude na plaži i šefu policije (Roj Šajder), biologu (Ričard Drajfus) i profesionalnom (ribo)lovcu Robertu Šou koji nastoje da je ulove od prvobitno zamišljenog filma B produkcije napravio vrhunski triler i prototip blokbastera. Početkom milenijuma, uvrštena je u Kongresnu biblioteku kao „kulturno, istorijski ili estetički značajno“ delo.
Spilberg je, uz tesan budžet, na raspolaganju imao i mehaničku ajkulu koja se često kvarila i mogla je da se iskoristi u samo nekoliko scena. Zato se odlučio na to da ne prikazuje toliko direktno neman, koliko da više dočarava njeno prisustvo, uz pomoć nezaboravne muzičke teme Džona Vilijamsa.
„Istrebljivač“ (Blade Runner, 1982)
„Sanjaju li androidi električne ovce?“ Filipa K. Dika, šta god ko mislio, jednostavno nije njegov najbolji roman. Mnogi su ga, treba reći i to, pročitali tek nakon što je Ridli Skot snimio svoje remek-delo. Autor romana, nažalost, nije mogao da vidi do kraja završen film, umro je nekoliko meseci pre nego što je bio prikazan, ali je video radnu verziju i bio je fasciniran.
Dikovo pismo, otkriveno tri decenije nakon njegove smrti, to i otkriva. „To nije eskapizam; to je super realizam, toliko odlučan i detaljan i autentičan i prokleto uverljiv da, dakle, u poređenju sa tim odlomkom svoju uobičajenu sadašnju ‘realnost’ gledam kao uvelu. Hoću da kažem da ste svi vi kolektivno stvorili jedinstvenu novu formu slikovitog, umetničkog izraza kakav do sada nije viđen. I mislim da će ‘Istrebljivač’ izvesti revoluciju u našem shvatanju onoga što naučna fantastika jeste i, još više, šta može da bude“, napisao je Filip K. Dik u pismu poslatom ekipi filma.
„Psiho“ (Psycho, 1960)
„Psiho“, najpoznatiji film Alfreda Hičkoka zasnovan je na istoimenoj knjizi Roberta Bloha, objavljenoj samo godinu ranije. Priča je poznata, govori o Normanu Bejtsu, starijem momku iz motela u provinciji, njegovoj psihopatskoj uzajamnoj vezi sa majkom (neki će reći da je i on žrtva), koji postaje serijski ubica. Roman je smatran jednim od najuticajnijih horor knjiga 20. veka, toj poziciji donekle može da zahvali i zbog slučajnih sličnosti sa životom i nedelima jednog od najpoznatijih serijskih ubica u SAD-u Edom Gejnom, ali mu je uticaj vremenom ipak opao, da ne kažemo da je i pomalo zaboravljen. A film sa nezaboravnim scenama kasapljenja Dženet Li pod tušem ili Entonijem Perkinsom kako trči po stepenicama noseći majku (to jest, njene ostatke) i vrhunskom muzikom ne prestaje da izaziva jezu.
Perkins je neverovatno uverljiv kao Norman Bejts, a u kreiranju njegovog lika vidi se i spoj genijalnosti i zanata velikog reditelja, u jednom naoko jednostavnom rešenju, po kojem se film značajno razlikuje od romana. Dok u romanu Bejts manje-više pokazuje svoje psihopatske osobine od samog početka, obeznanjuje se od alkohola i otvoreno mrzi žene, u filmu je, iako čudan, pitom i navučen na slatkiše. Sve do scene večere sa Merion.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare