Nekada NBA košarkaš, danas poljoprivrednik. Bio je drugi pik na draftu 2003. godine u generaciji Lebrona Džejmsa, upravo iza njega. Darko Miličić - ne voli nepravdu, živi život na svoj način i ekipu portala Nova.rs ugostio je u svom domu u Novom Sadu. U svom stilu, otvoreno i iskreno, pričao je o brojnim temama...
autori: Đorđe Matić i Nebojša Todorović
Kako je spoznao sebe i borio se sa slabostima, šta danas govori svojoj deci, na koji način se bori sa ulogom idola? Zašto o NBA nema baš najlepše mišljenje, koliko Igor Kokoškov može na klupi Srbije, zašto nije došao u Crvenu zvezdu i na koji način bi se vratio košarci? I, ko je Darko Miličić bio nekada, a ko je sada?
„Bavim se poljoprivredom kao što se upoznati. Uporedo gledam da se vratim staroj ljubavi – košarci, videćemo koliko ću moći vremenski da joj se posvetim, ali voleo bih da joj se vratim u nekom svojstvu. Posvećen sam porodici i našoj dečici, nemam previše praznog hoda, uglavnom sam u akciji non-stop“, kaže Miličić za Nova.rs na početku intervjua.
Darko Miličić kao poljoprivrednik i kao košarkaš, koja uloga vam se više sviđa?
„Generalno pričati neke bajke o tome da baviti se poslom u Srbiji ne znam šta nešto idealno – nije. Baviti se poslom u Srbiji je jako teško. Baviti se sportom, ono što sam ja nekada radio, ne može da se poredi. Krećem se među uspešnim ljudima, biznismenima, ali šta znači biti uspešan u Srbiji? To je relativna stvar ovde. Uspešan u Srbiji očigledno znači samo opstajati, zato što je teško funkcionisati ovde, to ljudi dobro znaju, ali da ne kukamo sada i da je sve crno – nismo ni nešto bolji. Kada se mi svi popravimo, biće i nama svima bolje. Sport kao sport ne može da se poredi ni sa čim. Radiš nešto što voliš, takmičiš se, za to si plaćen, putuješ svetom, prepoznati si, to je svim nama kad smo mladi značajno kada te ljudi prepoznaju, naravno, vremenom dođe i zasićenje kod svih nas, više nam je svega toga preko glave.
Generalno, ne može ništa da se poredi sa sportom. To pričam i svojoj dečici, i mladim ljudima, da nema ništa lepšeg od bavljenja sportom. To je jedan težak i dug put, pun iskušenja i izazova. Nažalost, to ljudi danas nazivaju i bavljenje sportom i biznisom, i jeste na neki način jer velike pare su u pitanju. Kada postaviš stvari kako želiš i kada se posvetiš tome kako treba, daješ sve od sebe i, naravno, uz Božiji talenat, nema ništa lepše.
Ali i ovo čime se sada bavim je nešto lepo. Bavim se jabukama, pratim proces proizvodnje, cele sezone sam tu od cvetanja pa do samog krajnjeg proizvoda kada uberemo jabuku, i to je neki proces tokom kojeg mogu da se dogode i lepe i ružne stvari. U nekim segmentima je slično u sportu, prođeš i period iskušenja, lepog i ružnog, i mrazeva koji mogu da ti naude, i sunca koje može da ti bude i dobro i loše. I u karijeri imaš uspone i padove, i dobre i loše utakmice, tako da ima paralela“.
Da li najzrelija ubrana jabuka može da se meri sa košem za pobedu ili nekom titulom?
„Ne može to baš da se poredi tako… Taj koš za pobedu je taj momenat, i to je ta radost u trenutku. Ovo je nešto dosta sporiji proces, da bi bio zadovoljan onim što si postigao tokom proizvodne sezone, ti nju ubereš, ali treba posle da je skladištiš, pa izlaziš na tržište, pričamo o neizvesnosti u kojoj se nalazimo kao poljoprivrednici u zemlji Srbiji. Kod nas je sve neizvesno. Uložio se ozbiljne pare u nešto, a bukvalno ne znaš šta će biti sutra. Radiš danas, proizvodiš danas, dolazi sezona, uopšte ne znaš kako i da li ćeš je prodati, i po kojoj ceni. Mi to kada pričamo ljudima iz Evropske unije, oni se krste, ne mogu da veruju da uopšte opstajemo u takvim uslovima, ali dobro, Bog nas čuva.
Neko ste ko je imao brojne izazove i iskušenja, šta biste posebno izdvojili?
„Izlazimo sa monografijom u nekom narednom periodu, ali kad vratim „film“, kroz ceo život su iskušenja, i iz detinjstva, i posle kada sam prešao u tinejdžerske dane, pa sportska iskušenja odlaskom u Ameriku. Svašta tu ima i zanimljivog, i teškog, i lepog. Samim odlaskom u Ameriku je sve nekako krenulo naopako, tad sam shvatio šta je taj surovi svet profesionalizma, i NBA, i te pare, i ta očekivanja, i svašta nešto čudno za mene u tom momentu.
Što se tiče poljoprivrede, bilo je baš ozbiljnih iskušenja. Kada sam ulazio u to, mislio sam – digneš taj voćnjak, daš sve od sebe, uložiš sve moguće tehnologije i to je to. Međutim, pre tri godine mi se srušio voćnjak usled snega krajem aprila, niko nije to očekivao, mi smo mreže zatvorili čuvajući se od grada. Naišao je sneg, mi smo bili u voćnjaku i gledaš kako ti se pred očima ruši pet hektara, a uložio si toliko i truda i para u to. Plus u tim početnim koracima nisam imao razumevanja od strane države, kočili su mi neke projekte, u smislu struje i tako tih stvari. Taj projetak u koji su velike pare uložene, stajao je zbog neke struje i nisam mogao da pokrenem zalivni sistem, i tako neke smešne stvari… To je lekcija za početak koju čovek mora da prođe, to je fabrika pod vedrim nebom i što pre prođeš kroz te stvari, pre ćeš se navići i adaptirati. Ipak dolazim iz nekog drugog sistema u nešto što je totalno drugačije.
Od košarkaša, preko poljoprivrednika i humanitarca, nekoga ko se oprobao u borilačkim veštinama, do izjave o Maraji Keri – u kojoj ulozi se najlepše osećate?
„Nikad nisam niti ću brinuti šta drugi misle o meni. Imam svoje prijatelje koji znaju ko sam i šta sam, znam šta me ispunjava, šta volim i takav sam, drugačiji ne mogu biti. Bilo je u karijeri tih nekih ispada, pričam o tome i deci, ali takav sam, malo sam temperamentan bio u tom periodu, nepravdu ne volim, a znam da ljudi kroz laži i raznorazne stvari gledaju da ti se upletu u život, naprave neku pakost, nažalost, živimo u takvom svetu. Neko mišljenje i predstavljanje mene u javnosti ovakvog ili onakvog me ne interesuje. Znam šta me ispunjava, opet kažem, slava Bogu pa sam spoznao neke svoje slabosti i gde sam grešio, i osuđivao kroz karijeru samo druge, a nikad nisam sebe pogledao u ogledalo pa se malo zapitao šta radim pogrešno. Vremenom sam to spoznao i to mi je najdraže od svega, da mogu svojoj deci, koja imaju talenta za sport, da ih usmerim u narednom periodu šta treba, a šta ne. I dan danas kada me pitaju, uvek im kažem ‘Nemojte da budete budala kao tata, iskoristite to. Tati je Bog dao talenat i to sam misleći da sam Bogom dan, da je sve rešeno time što imam talenat, da ne treba više ništa da radim, nego samo da se pojavim i svi će reći – evo ga, stigao je kralj’. Od toga nema ništa i to njima pokušavam da objasnim iako su još mali, pa me pitaju kako mogu reći za sebe da sam budala, pa im kažem ‘Bio sam, hvala Bogu, i dalje sam, ali malo’. I trudim se i to malo da ispravim. Bitno je da čovek shvati kad-tad, neko ne shvati nikad i onda upropasti ne samo sebi karijeri i život, već i deci jer ih usmerava i govori im kako ne treba. Deci su otac i majka idoli, da sam nastavio da živim onako kako jesam pre, mislim da bih nažalost i deci prebacio to neko ludilo, i savetovao bih pogrešno misleći da činim nešto dobro za njih.
Da li su vaši sinovi i ćerka svesni ko im je tata?
„Shvataju ko im je tata, nešto su čuli, videli, i sada kad pričamo na tu temu, jer se Lazar bavi košarkom, Luka malo košarkom uz njega, malo kik-boksom, a Lara je na tenisu. Shvataju ko sam ja, a vidim kada pričamo o idolima, njima je Janis Adetokunbo idol, pogotovo Lazaru, nešto što bi on da dostigne. I onda kaže ‘Pa, tata mi je broj jedan, ali i Adetokunbo mi je dobar’. I onda mu uvek kažem ‘Srećo, pusti tatu, tata je odradio, video sve i gotovo. Tata neće da se uvredi, neće da ti uzme za zlo što si rekao Adetokunba ispred mene. I naravno da je Adetokunbo neko kome treba da težiš’.
Kada su žar i volja bili najjači kod vas, a kad su počeli da se gase?
„Linija između oduševljenja i razočaranja, kad gledaš nekog, je jako mala. Dosta ljudi koji su bili vrhunski sam video kroz karijeru, pa su završili loše. Video sam i one koji su bili ni tamo ni vamo, pa im se put otvorio. Sećajući se tih nekih dana iz Hemofarma, i kasnije odlaska u NBA, stvarno nisam manjkao u smislu samopouzdanja i žara i volje. I kada sam odlazio tamo nisam imao ni strahopoštovanje ni poštovanje prema tim igračima tamo. Čuo sam da su oni tamo ‘nešto’, ali košarka, ja sam spreman da kidam. Držalo je to mene i tamo neko vreme, ali tim mojim lošim pristupom nadovezao sam na taj njihov neprijateljski doček nedisciplinom i ružnim stvarima koje sam radio. I samo sam im davao za pravo da ne igram i da misle za mene da sam lud, ovakav ili onakav. Ali to je mene držalo dugo. S ozbirom na sve te okolnosti, došla je kriza koja je bila neminovna. Kada se ophodiš tako loše prema nečemu, a Bog ti je dao talenat, mora da dođe neka kazna.
Meni je ta kriza došla kada sam otišao u Memfis, otišao sam tamo nezadovoljan jer nisam produžio ugovor u Orlandu, a nisam hteo da budem tamo. Ali bez obzira, dečko ti si profesionalac, neko te je platio, ti moraš da igraš. Tamo sam imao prvu krizu da ne želim da igram, da hoću kući da se vratim, ne interesuje me više ništa. Od tog Memfisa pa nadalje su krenule ozbiljne krize, bilo je ih i u Detroitu, ali sam bio klinac i očekivao sam neke minutaže, nije ih bilo, pa sam se zadovoljavao nekim glupostima sa strane. Posle treće-četvrte godine sam shvatio da se stvari ne dešavaju u smeru kojem sam mislio. Bukvalno sam brojao dane kada će da se završi sezona da odem kući. Nije to-to, nisam bio to ja. Kod mene je ili sam maksimalno tu, ili me nema uopšte, nema sredine. Kroz karijeru sam mnogo tih foliranata video u NBA, sa lažnim osmesima, tu su gde treba da budu, ali ne mogu ja to.
Desi se da krenem da igram, krene da se dešava nešto pozitivno, ja dam 15-16 poena i onda dosta, kad će kraj utakmice, ne mogu više. Neće sad pričati da sam totalna dubioza, nego kao nešto znam, daj završavaj da idemo kući. Valjda je takav ambijent bio, takvo okruženje, imaš nekoliko ekipa koje se bore za titulu, mi smo tu samo da se pojavimo. NBA je specifična priča, mnogo ima nekih stvari koje su atipične za košarku, a onda gledaš Evroligu ili Svetsko prvenstvo, gde svaki napad znači, nema ajde ovaj ću da odmorim, pa ću sledeći, pustiću ga da me dobije za pola koraka, nema ovde toga burazeru“.
Kakvo je vaše generalno mišljenje o NBA?
„Njima su brojke bitne da se napravi neka priča i slika o tome kako su u NBA vanzemaljci, a nisu. I to se pokaže kada se igraju Svetska prvenstva, dolaze reprezentacije kao što je Argentina i one kidaju, svaki napad je bitan. I tu ne prolaze te varijante levo-desno, nema toga burazeru, znaš. Drugačija je košarka dosta, taj ambijent je i mene malo opustio, jer oni ne ginu. Gledaju da popune svoje brojke, da uzmu neku kintu na kraju godine, pa onda gledaš što bi ti sad bio tele i radio nešto kada su svi manje-više odustali od sezone i bitno im je samo da popune statističke podatke, i da oni na kraju uzmu što više. To je ta priča“.
Kobi Brajant je bio najkompletniji košarkaš
Helikopterska nesreća u kojoj je stradalo devet osoba, među kojima su Kobi Brajan i njegova ćerka Đijana, potresla je ceo svet.
„Baš velika tragedija, toliko mnogo je dao košarci. Bio je fajter od prvog do poslednjeg dana, nikada se nije uljuljkao. Uvek je ‘ginuo’ na terenu od prvog do poslednjeg minuta. Mnogi su dobri, nema šta, svi su vrhunski igrači, i Lebron Džejms, i ne možemo da osporavamo ničije rezultate, ali za mene je Kobi bio najkompletniji igrač. Imao je bukvalno sve, i šut, i igru prilikom kontakta, i asistencije, i skočnost, i mekoću, i odbranu… Bio sam Lebronom na draftu, znam mu prve korake, bio je „kamenac“, ali je izabran da bude najbolji i dali su mu prostor, spoznali su da on tek treba da im da. Lebron je čudo od igrača, ali sećam se njegovih šuteva na početku i to nije bilo to.
Radili ste sa Igorom Kokoškovim na početku NBA puta, kako ga vidite na klupi Srbije?
„Kokoškov je bio čudo, zajedno smo bili u Detroitu. Neverovatna osoba i trener. On je došao iz Klipersa kada sam ja dolazio u Detroit, trebalo je da bude konekcija između nas, da mi pomogne i oko jezičke barijere. Trpeo je svašta nešto, i uvrede, ali kako je on to nosio je bilo neverovatno. Bio mi je najveća podrška, njemu sam se obraćao u svakoj situaciji, u svakoj krizi i neverovatno kako je on svaki put primio sve što mu ispričam. Ima neverovatnu smirenost, umeren je u svemu, osim u poslu, u poslu je pun gas. Uvek su njegovi skautinzi bili bolji i složeniji od izveštaja američkih trenera. Non-stop je radio, gledao kasete, bio u sali… Prošao je dug put, mnogo je pametan, talentovan, vredan za taj posao i tad je video taj krajnji cilj da jednog dana bude NBA trener. Siguran sam da će se opet vratiti, pitanje je samo vremena.
Može mnogo na klupi reprezentacije. Mislim da je predvodnik nove generacije srpskih trenera, Srbija je zemlja košarke i uvek ima dobrih igrača i talenata i može da napravi dobru priču sa reprezentacijom. Pravi potez, oduševio sam se kada sam čuo da će on da dođe, pre svega zaslužuje da bude selektor, i Srbija zaslužuje njega kao trenera jer je pravi primer“.
Uvek ste sa posebnim žarom nosili dres reprezentacije?
„Igranje za reprezentaciju je nešto najlepše, samo što sam izgoreo igrajući u reprezentaciji. Dolazio sam iz NBA gde sam bio talenat na papiru i nisam imao ulogu nikakvu, sedeo na klupi, šutirao i radio na treninzima… I onda sam dolazio u reprezentaciju gde se zahtevalo od mene da budem vođa i prihvatao sam to naravno, nikad to ne bih odbio. Ali je to bilo ozbiljno iskušenje za mene i reprezentacija je bila u vazi tranzicije, opet smo se tražili, i bio sam deo toga, bilo mi je teško da sam deo reprezentacije koja nema uspeha. Tu si, gde si, daješ sve od sebe, i koliko sam voleo da budem deo toga i da ginem za Srbiju, u tim letnjim periodima, igrali smo Evropsko prvenstvo u Srbiji i Španiji, i SP u Japanu, prošli smo kroz te katastrofe. I tu sam baš ‘izgoreo'“. Oberučke sam prihvatio ulogu lidera, ali je pitanje da li sam mogao to u tom trenutku, jer sam dolazio iz Detroita u kojem nisam ni na mapi bio. Trudio sam se i pokušavao, ali kad nemaš utakmice dve-tri godine, i samo treniraš, šta je trening naspram utakmice – ništa“.
Igranje za Crvenu zvezdu vam je ostao san?
„Nije bilo realno, ja Zvezdu doživljavam drugačije od bilo čega drugog. To je nešto specijalno. S ozbirom na to u kakvom sam se mentalnom stanju vratio, Zvezda nije bila opcija. Znam da bi me navijači dočekali, ali ne bi bilo to-to. Da sam se neku godine ranije vratio, to bi možda bila idealna opcija i da karijeru vratim u neku normalu, ali sam se tamo mrcvario, nisu mi dali da se vratim, zadržavali me… Kada sam se vratio iz Bostona, izgubio sam bio taj žar, nisam mogao da budem ono što bih želeo u tom momentu, sve što sam voleo da radim nisam radio godinama jer mi je zabranjivano da izlazim iz reketa, da šutnem… Sve što mi je bilo normalno, postalo mi je strano. Gledaš onaj koš i ne možeš da dobaciš – sramota. Nisam hteo da ulazim u priču odlaska u Zvezdu, iako bih mogao da doprinesem, ali ne znam da radim na pola gasa“.
Kako vidite naše košarkaše u NBA, i fenomen Nikole Jokića i Luke Dončića?
„Mislim da je ovo najbolja naša generacija u NBA, i Slovence smatram za naše. Tu je Jokić, Bjelica je počeo da igra fino, Bogdanovića obožavam, igra vrhunski i pored poteškoća sa povredicama. Dončić je čudo, čudo šta radi… Kada sam ga gledao, delovao mi je usporeno, signalizira šuteve, zavlači se… Mislio sam biće teško, ali on je neverovatan. Dragić isto, imali smo pre i više igrača u NBA, bio je i Stojaković i ekipa, ali ovi momci sada dominiraju. Bobi je isto fenomenalan, kad god dobije priliku, svaki minut maksimalno iskoristi. Fascinantno mi je da u svakom segmentu pomogne ekipe, ali te igra, ne igra“.
Da li je košarka za vas završena priča ili ne?
„Kada sam malo vaskrsao u glavi po tom pitanju i sa decom se vratio u košarkaški ambijent, nema lepšeg. Ipak je to nešto što sam radio ceo život i što najbolje znam. To je moj prirodni ambijent. Voleo bih da se vratim, ne mislim da sam za rad u profesionalnim vodama, ali već duže razmišljam i voleo bih da radim sa dečicom do uzrasta 13-14 godina. Tu se malo vidim, ne bih posle mnoga kada krenu priče o menadžerima i parama, to znam po sebi, kreću uticaji sa strane, to ne. Sa klincima bih voleo da radim, ali uporedo sa ovim što se sada bavim – teško. Ako se nešto desi drugačije, onda bih se možda i vratio, ali za sada – ne“, zaključio je Darko Miličić za Nova.rs.