Piše Zoran Radovanović: Ko je kadar da spase Jadar

Kako prolazi vreme, sve jasniji su značajni dometi Ekološkog ustanka, održanog u Beogradu 10. aprila o.g. Reč je o pokretu spontano nastalom „odozdo“, iz naroda zabrinutog za dalji opstanak na svojoj dedovini. Vlast je trenutno shvatila ne samo početnu snagu, već i ogroman potencijal „ustanika“, pa je naprasno postala zabrinuta za stanje životne sredine.

To je kopernikanski obrt u ponašanju osionih političara, naviknutih da bezobzirnim nipodaštavanjem gaze prava građana, namećući svoje koristoljublje kao neprikosnovenu normu ponašanja u društvu. Uz grabež su išli tajni ugovori i aranžmani obavijeni neprozirnim velovima navodnih državnih interesa ili zahtevima za diskrecijom nekih bahatih stranaca (ako su zaista u pitanju stranci). Nazire se vreme kada će takve razbojničke mahinacije na štetu naroda biti sve teže izvodljive.

Organizatori Ekološkog ustanka bili su dovoljno mudri da ne samo okupe osamdesetak lokalnih pokreta, već i da zatraže pomoć i podršku pojedinih udruženja (Skupštine slobodne Srbije, Sindikata lekara i farmaceuta Srbije) i pojedinaca – eksperata za ekologiju (naučna savetnica Dragana Đorđević, profesori Ratko Ristić, Biljana Stojković, Ljiljana Tomović). Posebno značajno bilo je angažovanje akademika Vladimira Stevanovića, predsednika Akademijskog odbora za životnu sredinu SANU.

Rezultat pokrenutih aktivnosti bio je nedavni dvodnevni skup u SANU o nameri vlasti da kompaniji „Rio Tinto“ dozvoli otvaranje rudnika litijuma i bora u području Jadra. Ne samo fatalistički, već i netačno bi bilo tvrditi kako je to bila jedinstvena prilika da se nađu oči u oči potencijalni nasilnici, kopači rude sa prljavima tragovima svojih aktivnosit po svetu i nedužne žrtve, oličene u lokalnom življu. S jedne strane, oni su imali prilike da se sretnu i ranije, doduše nikada u tako reprezentativnom sastavu i pod tako relativno ravnopravnim uslovima. S druge strane, ne mora sve da bude crno-belo – bar teoretski je moguće da iz nastale konfrontacije (skoro) svi izađu kao dobitnici.

Skup je okupio najviše predstavnike vlasti (resornu ministarku), ozloglašene kompanije (diretkorku njene filijale u Srbiji), zainteresovane građane i znatan broj vrhunskih eksperata. Neumesno bi bilo pitati za pobednika, jer to nije boks meč, već pokušaj da se sagledaju optimalna rešenja. Ako bismo insistirali na sportskoj terminologiji, rezultat je nerešen, ali je tek u toku prvo poluvreme.

Po optimističkom scenariju, serviranom u ime stranih preduzetnika, ali i naših vlasti, seljaci sa područja planiranog rudnika biće (ili su već) izmešteni pod korektnim uslovima, primenjena tehnologija omogućiće očuvanje životne sredine, a materijalna korist za širu zajednicu i celu zemlju biće velika. Alternativno viđenje ukazuje na katastrofalne štete po biljni i životinjski svet, uključujući trovanje ljudi i zagađanje koje bi se Drinom prenelo u Savu i dalje.

Tek treba da se obave potrebne studije o posledicama otvaranja i rada rudnika. One uključuju ne samo neposredne efekte, već i sudbinu čitavih planina deponovane jalovine kada se, za nekoliko decenija, okonča eksploatacija rude.

Ključno je da se sačekaju sve te analize, da se kritički proceni njihova utemeljenost, da se obezbedi javnost rada, da se u proces odlučivanja uključe sve zainteresovane strane, da ugovor između kompanije i države bude javan, bez tajnih klauzula, da sadrži takve garancije korisnika eksploatacije o očuvanju životne sredine koje će biti sudski neoborive, te da potpisivanje ugovora i svaku njegovu izmenu odobre naši nezavisni stručnjaci.

Ako bude poštovan navedeni postupak, biće to redak primer da se sklapa ugovor sa strancima od koga i narod ima jasno dokumentovane koristi. Pitanje je da li bi pod takvim uslovima „Rio Tinto“ i dalje pokazivao nameru da posluje u Srbiji, jer to više ne bi bila surova eksploatacija koju ova kompanija upražnjava u nerazvijenim delovima sveta, već ekološki odgovorno ponašanje koje znatno poskupljuje proizvodnju.

Poruka „Marš sa Drine“ bila je prirodna reakcija na očekivani ekološki zločin prema severozapadnoj Srbiji. Međutim, ako se javnost, a posebno stanovnici Jadra i Rađevine, uvere da bojazni nema, moguće je, mada uz dosta imaginacije, da došljaci budu dočekani hlebom i solju.

Ključna poruka je da insistiramo da nezavisni eksperti, uključujući pre svega Odbor za životnu sredinu SANU i vodeće eksperte s naših univerziteta, budu vrhovni arbitri.