Predsednik Vučić se u utorak sreo sa predsednikom Ukrajine Zelenskim i o tome ćete iz različitih uglova moći da čitate u današnjem broju novina "Nova". Meni se čini da je predsednik na sastanku nastupio sasvim otvoreno kao eksponent ruskih interesa na Balkanu, ali ne bih da se mešam u analizu i stav novinara i sagovornika u tekstu. (Ako ste sad osetili tračak autoironije u ovom mom "lajt" pristupu uređivanju sadržaja, a u svetlu nedavnih dešavanja, da znate da je to bilo smišljeno. Haha).
Umesto tog prenemaganja i navodnog menjanja sastava deklaracije, a u kojoj sada nema decidnog pominjanja sankcija Rusiji zbog agresije na Ukrajinu – ali ima rečnika dovoljno jasnog svakome – meni je pažnju više privukao deo predsednikovog obraćanja koji se ticao susreta sa Ursulom fon der Lajen i Šarlom Mišelom. Čelnici EU, kaže predsednik, obećali su da će nastaviti sa agendom proširenja Unije na Zapadni Balkan, a on je posebno akcentovao priliv sredstava iz EU ka Srbiji. Onda je u tom korpusu sredstava posebno akcentovao ona koja se odnose na pospešivanje rasta proizvodnje „zelene energije“, pod čim se podrazumevaju procesi proizvodnje energije koji su ekološki prihvatljivi, poput solarnih elektrana, ili onih koji struju proizvode upotrebom snage vetra, ili pak malih hidrocentrala, koje, navodno, ne narušavaju ekosistem.
Srpska energetska autonomija i održivost u manjem su fokusu nego što bi trebalo da budu, naročito nakon kraha EPS-a i invazije Rusije na Ukrajinu, što su dve nove okolnosti koje su inače fragilnu i nediversifikovanu energetsku sliku Srbije dodatno dovele u opasnu situaciju. Evropska unija i Srbija odranije sarađuju na projektima vezanim za energetiku, a vlada i predsednik su prošle godine – u paničnom pokušaju da i diplomatski i na terenu poprave situaciju – počeli da razmatraju aktivnije uključivanje u projektima sa američkim tečnim gasom. U EPS su u međuvremenu ušli i Norvežani.
Ali, ne lezi kume, pardon vraže.
„Nova“ je, koliko prekjuče (ponedeljak), objavila rezultate prvog konkursa Ministarstva rudarstva i energetike za dodelu premija za vetroelektrane i solarne elektrane. Kada su u pitanju premije za vetroelektrane, piše u tekstu koleginice Marić, novac su dobile četiri firme. Tri su kompanije iza kojih stoje ofšor firme iz inostranstva, dok je suvlasnik četvrte Nikola Petrović, kum predsednika Aleksandra Vučića. Ministarstvo je reagovalo na tekst i navelo da je ovde sve po zakonu. Petrović je u javnosti već poznat po tome što je država od njegovih ili povezanih firmi za otkup struje iz obnovljivih izvora, a po privilegovanoj ceni, platila milione evra. Osim toga, nedavno je, setićete se, bio u centru afere kada je izazvao saobraćajnu nesreću dok je vozio luksuzno vozilo pod dejstvom alkohola i kokaina. Istraga o ovom događaju traje, bogami, već peti mesec, jer je slučaj očigledno vrlo kompleksan. U međuvremenu, pod optužbom da je odala tajne podatke vezane za ovaj slučaj, suspendovana je pripadnica MUP iz Valjeva. I tako dalje.
Šta neću da kažem?
Ne tvrdim da će novac iz EU fondova doći u džep predsednikovog kuma: distribucija sredstava iz tih fondova vrlo je striktna. Ne tvrdim, čak, ni da kad bi došao da bi to bilo nužno nezakonito: Petrović već decenijama trguje strujom u Srbiji i regionu.
Šta hoću da kažem?
Problem u Srbiji je to što je teško reći gde počinje vladina agenda, a gde se završavaju biznis dilovi njenog Šefa. U ovom konkretnom slučaju, da kažem prosto, postavlja se pitanje da li će podrška Zelenskom i protivljenje necivilizacijskoj invaziji njegove zemlje biti „plaćena“ novcem koji bi mogao da – na kraju balade – završi u fondovima SNS. Meni ponekad izgleda da je to diplomatija kojoj smo izloženi i sa zapada i sa istoka, i to mi kao građaninu malo smeta. Ali samo malo.