1
U dve jednostavne rečenice sve je stalo: „Preminuo je Goran Vučetić, heroj s Košara. Iza sebe je ostavio suprugu i dvoje dece koji žive kao podstanari“.
Sem Goranovih saboraca i prijatelja iz Malog Zvornika, malo koga je pogodila ova tužna, januarska vest. Niko javnost nije obavestio ni kad je hrabri ratnik sahranjen.
Vučetić je bolovao od karcinoma, pa je početkom decembra preko fejsbuka organizovana akcija prikupljanja pomoći za njega i njegovu porodicu. Priskočili su mnogi, pomogli su i ljudi iz dijaspore. No, bolest je uzela maha, preminuo je 24. januara.
U borbi s albanskim jedinicama i NATO avijacijom Goran je 1999. godine dva puta ranjen. Braneći narod i državu, na Košarama je ostavilo život 108 momaka tek stasalih za život. Njihovo junaštvo je opevano u pesmama, pojedinci ih porede s antičkim legendama, podignut im je i spomenik. Sve zasluženo i sve se to zna.
Samo su preživeli prepušteni sami sebi, o živima mi ne umemo da brinemo. Četvrt veka kasnije za te borce i dalje se prikuplja humanitarna pomoć, njihove porodice žive kao podstanari, leče se ako mogu da plate… Drugim rečima – zaboravljeni, vlast ih se seti samo kad joj treba kakva podrška, kad treba da se slikaju sa nekim važnim, da taj važan bude još važniji.
S kakvim mukama žive ratnici sa karule najbolje govore naslovi iz medija: „Bolje bi i časnije bilo da sam poginuo s mojom braćom, manje bi bolelo“; „Našli ste nas smrznute u udžerici na Goliji“; „Borac sa Košara živi sa šestoro dece bez vode i struje“; „Vojnik šest meseci živeo u šumi“: „Preminuo Jugoslav Zorić…“. Nema kraja tim teškim pričama.
PROČITAJTE JOŠ:
Očigledno je da za njih nema novca, nema državnih i subvencionisanih stanova, ni lečenja kakvo je potrebno ljudima koji su prošli ratne strahote. Nisam čuo da se neko od ovih junaka odmora u vojnim odmaralištima. Njihovoj deci se ne isplaćuju stipendije, za njihove supruge teško da ima posla. Jednostavno, boli kolika je državna nebriga i nepravda.
Zar nije logično da Ministarstvo za boračka i socijalna pitanja ima kompletan spisak tih boraca. Da brine o njima i njihovim porodicama, da se stara o porodicama izginulih i pomrlih. Sasvim je normalno da o tim ljudima vodi računa i Ministarstvo zdravlja, da prati njihovo mentalno i fizičko stanje, da im omogući lečenje bez mrcvarenja po čekaonicama i bez podrazumevajućeg mita. Da tim junacima u svakom trenutklu bude dostupna VMA, a ne da se otimaju za termin s ostalim civilima.
Licemerno je da se državni vrh divi njihovom junaštvu i istovremeno ih hladnokrvno gleda kako se muče u nemaštini. Zna li ijedan ministar vojske koliko je tih ljudi, gde i od čega žive? Ili samo brinu o nabavkama i provizijama. Za sto i kusur gidna ništa nismo naučili, samo smo dublje potonuli. Opet ima materijala za nekog Lazu Lazarevića („Sve će to narod pozlatiti“). Opet se ponavlja sudbina Milunke Savić, zaboravljene heroine iz Prvog svetskog rata.
Onaj što deli pare i lažna obećanja dva puta je najavljivao da će primiti borce s Košara, „da razgovaraju o svemu“, „da se uradi nešto što je realno“. Nema potrebe da vas ubeđujem da takvog prijema nije bilo. Kao što ni u „kvantnom skoku u budućnost“, nacionalnom stadionu i vašarištu EKSPO nema mesta za bolesne i ranjene.
Žao mi je tih ljudi i zato molim Zorana Jevtića predsednika Opštine i kompletnu vlast Malog Zvornika da pronađu smeštaj udovici Gorana Vučetića. Da joj izgrade kuću, dodele stan, da zbrinu Goranovu decu, kako sutra ne bi imala osećaj da je njihov otac ratovao uzalud.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare