Studenti postojaniji od opozicije – ne mrznu zimi, ne pregrevaju se leti

Mnogo mi je drago što su nasilničke bitange koje su se zaletele na studente kod Futoške pijace u Novom Sadu zasluženo dobile po peachqui.

Batine su naprednjačkim tabadžijama i kapuljašima počele da se vraćaju putanjom bumeranga – oni ga upute ka studentima, ovi eskiviraju i to oruđe zabode se pravo u lobanju koja ga je poslala.

Ovaj udarac praćen je zveketom šuplje tikve koju je ovim primercima namrštenih obrva i kratkih čelenki, neopterećenih razmišljanjem, između desnog i levog ramena, podarila priroda. Priroda, a ne Bog, jer i ovaj lokalni slučaj dodaje još jedan argument na tas evolucionista koji kažu da je čovek nastao od majmuna. A u tu šupljinu koja se prostire od levog pa čak do desnog uveta sadržaj sipa neki Damir Zobenica, koordinator naprednjačkih orki za račun nasilnog očuvanja ljuljajućeg režima Aleksandra Vučića.

#blockquote_0
Čim strah nestane, odmah narodni bunt dobije neku novu dimenziju.

U stvari, strah ne nestaje već promeni mesto stanovanja. Sad vladajuće strukture korumpiranih činovnika i „samo sam radio svoj posao“ klimoglavaca imaju više razloga da se plaše. Tu su dokumenta, namešteni tenderi, montirani procesi i hapšenja, koja mnoge od njih šalju iza rešetaka.

Tresu se gaće vladajućoj kamarili od studentskih zvižduka i okupljanja, koji su sve masovniji i verovatno neće stati.

Jeste da su se dosad protesti gasili čim ih preseku praznici, a sad je pred nama taj period.

Međutim, na te proteste, koji su se brzo osipali, uglavnom je pozivala opozicija i dobro je što ih sada međ‘ studentima nema. A šta bi falilo studentima da novogodišnju noć provedu na fakultetima? Imaće lepu uspomenu za ceo život.

Voda smrzava na 0 stepeni, a student se ne smrzava uopšte. Niti se leti pregreva. Studenti su postojani i čvrsti, za razliku od pojedinih opozicionara, koji menjaju agregatna stanja u zavisnosti od situacije. Ili poziva iz ambasade. Ili poziva patrijarha. Ili ponude koja se ne može odbiti. U zavisnosti od tih faktora pojedini opozicioni prvaci mogu se javiti u čvrstom, tečnom, a bogme i gasovitom stanju. Tako vam je to, al' boljih od njih, a bogme ni gorih, nemamo.

Oni su se pokazali kao majstori da se kao dogovore, a onda kad priča dobije smisao i počne da daje rezultate, nađe se deo njih koji promene dogovorenu taktiku nakon susreta sa nekim ambasadorom, patrijarhom ili posete jednom privatnom vinskom podrumu lociranom u Jajincima. Tada je već izminirano jedinstvo, a kolegama s kojima su do tada bili u koaliciji je zabijen nož u leđa. Do balčaka!

I trenutno, dok i sami krstare s protesta na protest, učvršćuju međusobne podele i bore se za poziciju lidera opozicije.

Tako je deo nekadašnje „Srbije protiv nasilja“ predao zahtev za razrešenje Ane Brnabić, a da nisu obavestili onaj drugi deo kolega s kojima su se nekad zajedno borili za izborne uslove.

To je onaj deo „Srbije protiv nasilja“ (Miki, Mika i Paja) koji je sebe nazvao borbenim i posle višemesečne priče o izbornim uslovima prihvatio Vučićevu ponudu, izašao na izbore i prošao ko bos po trnju. Reč je o onim liderima koji su posle bili pozvani na upoznavanje sa Aleksandrom Kasanofom, naslednikom Gabrijela Eskobara. Valjda se ovaj drugi deo opozicije nije pokazao dovoljno kooperativnim da bi zaslužili da stegnu ruku novom izaslaniku SAD za Balkan.

Studente zabole kolokvijum za kvalitetno vino. Oni uglavnom piju jeftino pivo.

Isto bi važilo i za odnos prema Prvoslavu Periću, jer ni to što se neko zove patrijarhom, ne znači mnogo ljudima s revolucionarnim nabojem kojima je puklo trpilo. Druga je priča bio nekada potez patrijarha Pavla, koji je u ono vreme došao da bude sa studentima „da se ne bi desilo nešto neukusno“. Zaštitio je mladost svojim autoritetom od Miloševićeve policije. Ili mitropolita Amfilohija, čija je pištaljka nekad parala uši i uterivala strah u kosti kordonu policije u Kolarčevoj ulici. Po ambasadama se ne kreću, a i u tim godinama se ne klanjaju autoritetima, već im se suprotstavljaju ili ih čak ismevaju.

Zato, neka opozicije po strani, za sada. Neka svako radi svoj posao.

Ne sumnjam da će studenti imati i neku poruku za njih koja će negde ponovo da ih vrati u zajedničku brazdu iz koje bi mogla već da izađe jedna konzistentna politika sa snagom da iznese velike promene.

Da bi do njih došlo, studenti treba da istraju u svojim zahtevima za neselektivno procesuiranje odgovornih za smrt 15 ljudi ispod nadstrešnice, kao i kažnjavanje napadača na studente.

Promene koje bi nastale iz nekog našeg „pržinskog sporazuma“, po ugledu na susednu Makedoniju, na kojem bi morala da insistira opozicija, a koji bi doveo do prelazne vlade i formiranja specijalnog tužilaštva, koje bi ispunilo zahteve studenata i procesuiralo korupcionaške afere.

Valjda će i opozicija, dok studenti vode kolo, da presloži svoje prioritete. Mogu oni to. Mogu i studenti. Možemo svi.