Savski most se može odbraniti samo telima: Piše Milenko Vasović

Imalo bi se od koga učiti, ako nam je stalo da zaustavimo nesuvislu nameru Vučićevih radikala. Bila je 1976. godina, maj mesec, Josip Broz je sa drugaricom Jovankom seo u Plavi voz i krenuo da svečano otvori prugu Beograd - Bar. Sve teče po planu, Prvi putnik je već nadomak Valjeva i za dva sata bi trebalo bi da stigne u Kosjerić.U zlo doba izveštaj sa terena govori da je stotinak meštana u selu Samari leglo na prugu i da neće ustuknuti. Nije se to tada zvalo građanska neposlušnost, pre bi se moglo pričati o opstrukciji, buntu, nekakvom unutrašnjem elementu. Kako god, na pomolu je bila velika bruka, neviđeni belaj za komunističke funkcionere, policiju i organe državne bezbednosti.Dragan Vujić ondašnji šef kosjerićke milicije uskoči u terenca i pravo na lice mesta. A tamo, nezadovoljni i podnapiti seljaci leže po koloseku i ni da mrdnu. U čemu je problem? Neko je izigrao i njih i projekat, bila je ucrtana lokalna železnička stanica a u praksi je nema.Imao je Vujić i podršku - pendreci, lisice sve je bilo spremno, ali gde ćeš silom na narod. Drama, a Broz sa svitom samo što nije. Padne dogovor, da se Titu napiše peticija i da se pruga deblokira. Prvi se potpiše komandir milicije pa ostali meštani redom. Prođe Plavi voz, a sledeće godine u Samarima nikne železnička stanica. Eno je i danas tamo.Što vam ovo pričam, zato što mislim da Beograđani samo telima mogu da zaustave rušenje Savskog mosta. Mosta koji im treba - i sa njim se nerviraju u užasnim saobraćajnim gužvama, dugim putovanjima od kuće do posla, a kako će tek bez njega?Pozicija Beograđana mnogo je nezahvalnija u odnosu na seljake iz Samara. Na njih će policija nasrnuti svom silinom, nema prestonica mudrog policajca Vujića koji će podržati mirne građane. Naprotiv, jedva će čekati da kideše kako bi se dokazao onome gore.Žao mi je glavnog grada nad kojim se zbog Beograda na vodi iživljava grupa ljudi koja ne zna kud bi sa životom da nije na vlasti. Žao mi je i mojih Kosjeraca, jer svi smo mi pomalo vezani za tu građevinu. Umeli smo i da se šepurimo kad se ukaže prilika: „Znaš onaj most, e njega je od nemačkog eksploziva spasao jedan Kosjerac“. I onda krene priča o čuvenom učitelju Miladinu Miši Zariću koji je presekao fitilj i omeo nameru okupatora.Taj most pomalo pripada i nama. Verujem da i u Kosjeriću ima onih koji bi legli pred bagere da odbrane čast kraja i učitelja Zarića. Neka Vučić za svoje šeike gradi drugu ćupriju, našu nek ne dira. A Šapić bi mogao da je ofarba i popravi kolovoz.Ako se ne suprotstavimo manitim radikalima potomci će nam se rugati: „Gde beše onaj most što je spasao učitelj Zarić? On se nije plašio fašista, a vi? Kukavice, srušili su ga vašim parama“.