Predsednik se toliko trudi, a nama sve teže: Piše Milenko Vasović

Francuzi objave razgovore ovdašnjih kriminalaca, eto ga i tamo. Ništa za to, on se i dalje pravi Toša, umesto da se zapita zašto mu se sve ovo dešava. Niti je kome pre njega, niti će posle. Posle njega, teško da će išta ostati.

Nešto se pitam da je neko drugi na njegovom mestu da li bi pred Generalnu skupštinu Ujedinjenih nacija stigla Rezolucija o Srebrenici. Ili je to usledilo kao kontra njegovoj mudroj politici.

Gde su, najednom, nestali prijatelji o kojima je do juče pričao? Kako je potrošen ugled Srbije, koji je baš u njegovo vreme porastao? Šta bi sa „mudrom i odgovornom“ politikom, sa poverenjem. Sve se istopilo ili ga nije ni bilo. Ostali su nam samo neprijatelji, naročito ovi unutrašnji.

Narodu „vođa“ potura Miloševićevu patku, tobož ne napadaju oni Srbiju zbog njega, nego obrnuto. Na njega su se ustremili zbog Srbije. Poznato nam je to - samo se on bori za državu i vaskoliko srpstvo. Jeste baš.

Jedino što je tačno u njegovoj logoreičnosti je da Srbiju čekaju teški dani. I biće sve teži zbog dugova, inata, nesposobnosti, korupcije... Zemlja bez zakona je zemlja bez nade.

Ne postoji nijedna država u Evropi koja liči na ovo ovde, po količini nasilja, siromaštva, samovolje, laži. Jedino su u težem stanju Srbi sa KiM - oni sve to imaju dvostruko, jer su izloženi tretmanu i Prištine i Beograda.

Pokojni Đinđić je govorio kad dugo ne možeš da rešiš jedan problem, promeni način na koji ga rešavaš. Maneken „Luj Vitona“, lobista „Rio Tinta“ i dobošar engleskog kuvara ne može drugačije nego što čini. Jer, to što radi nije dobra namera nego interes. Interesi nikad, nikoga nisu učinili boljim ni mudrijim. Pogotovu ako su pojedinačni, partijski, mafijaški. Ili tuđi.

No, da se sirotinja ne bi osvestila, on joj servira beskrajne priče o „uspesima i napretku“. I tome kako njega svi vole, eto sa ovim je imao ručak, sa onim je išao na večeru. Valjda je normalno kad dođeš u goste da ti daju nešto i da pojedeš. Ne treba biti fasciniran time, naročito ako prećutkuješ ono što si teško progutao. I kad znaš da u tvom narodu neki „preskaču“ obroke.

Nije baš mudro ni hvaliti se letećim taksijem pred stanovnicima Borče, koje si slagao za kanalizaciju. Niti je pametno prsiti se kupovinom aviona pred prosvetnim radnicima, medicinskim sestrama i lekarima.

Nije normalno (ni moralno) da istreseš dve, tri milijarde evra za „rafale“, a istovremeno nema novca za prijem medicinskog osoblja u niški klinički centar. Tamo je upravo poništen konkurs za medicinske sestre, tehničare i fizioterapeute.

Zabrana prijema je stigla iz Ministarstva zdravlja. Kaže Ministarstvo da nije potrebno, da ih ima. Srbija je jedinstvena, zdravstveni sistem unapređuje smanjenjem broja lekara i stručnog osoblja. Uđite u domove zdravlja, u bolnice, pa ćete videti.

Ali „rafali“ će to da poprave, baš kao što su i plate specijalaca od dve hiljade evra „povećale“ izvoz, a „smanjile“ redove za operacije kolena. Mada se od specijalaca više očekuje da „lome kosti“.

Država nam je potpuno u raskoraku. Raščepila se između onoga što joj treba, a za šta nema para, i onogo bez čega bi mogla, a na šta se sipa šleperima. Sve nam je tako - potrebniji su nam stadioni od krava i mleka, preči su šoping-molovi od dečijih odmarališta i vrtića, važniji soliteri od parkova, norveški stručnjaci od domaćih inženjera.

Sve smo manji i sve nas je manje, ali je zato gorivo skupo, a život jeftin. Vizionar gura svoju viziju ne pitajući za cenu. Kako reče duhoviti profesor, što brže idemo, sve smo dalje od cilja.

Uspori, čoveče, prestaćemo da postojimo pre nego što nas sve usrećiš.