11
Po britanskom „Ekonomistu“, Srbija je peta, a, po jednoj nedavno objavljenoj studiji, četvrta zemlja u svetu po smrtnosti pripisanoj kovidu 19.
Neke avgustovske analize ukazivale su da stojimo još lošije i da se nadgornjavamo sa Bugarskom za drugo mesto, iza najviše pogođenog Perua. Postavlja se pitanje odgovornosti za ovakav debakl. Sve češće nuđeno i, istovremeno, najružnije tumačenje je da je kriv – narod. E, pa ta podvala o mudrom rukovodstvu i zatucanoj masi neće proći! Narod može da se ponaša nerazumno, ali ga je neko – svesno ili nesvesno – takvim učinio. Mnogo pogrešnih i često destruktivnih koraka dovelo nas je do „viška smrtnosti“ od oko 30.000 duša. Podsetimo se tih samosaplitanja.
Koliko je na shvatanje ozbiljnosti situacije uticala ona sramna konferencija 26. februara prošle godine kojom je najavljena borba protiv pandemije rakijom i našim superiornim genima? Zašto nikada nije, shodno zakonu, aktivirana Republička stručna komisija za zarazne bolesti, kao telo ovlašćeno da se nosi sa nastalim problemom? Da li je Krizni štab morao da bude formiran mimo propisanog postupka i da funkcioniše „na divlje“ punih osam meseci? Čemu izmišljanje maja prošle godine da „virus slabi“, da mu „virulencija opada“, da „leti ne može da se prenosi“ i da je „pobeđen“?
PROČITAJTE JOŠ:
Kako lekarima iz Kriznog štaba već tada nije bilo jasno da su prodali dušu đavolu utiranjem puta za nesmetane predizborne aktivnosti? Koliko je njihovoj reputaciji štetilo pojavljivanje na plakatima jedne političke partije? Da li je završni udarac kredibilitetu Kriznog štaba ipak bilo uporno šibicarenje sa brojevima obolelih i umrlih? Zašto se, sa hipotekom izazivača drugog, letnjeg talasa, nisu potrudili da bar preduzmu mere uoči očekivanog trećeg, jesenje-zimskog talasa? Čemu onolika novogodišnja i božićna slavlja, a posebno neometana skijaška sezona? Zar se niko nije setio da to vodi četvrtom, zimsko-prolećnom talasu? Zašto se i tokom prethodna dva meseca Krizni štab ponašao kao u štrajku? Da li je tekući, peti talas bio nepredvidiv? Ne krije li se odgovor u brizi za rejting vlasti, umesto za narodno zdravlje?
Šta je urađeno na promociji vakcinacije? Koliku štetu su napravili čudaci iz Kriznog štaba i oko njega sa bizarnim pogledima kako na samu pandemiju, tako i na vakcinaciju? Ko im je davao prostor u državnim medijima? Kako niko nije uočio da su zemlje sa 1.000 puta manjom smrtnošću od kovida 19 imale sasvim različitu strategiju protivepidemijske borbe? Nije li nas iznenadilo što su te države istovremeno ostvarile i ekonomski napredak? Koliko smisleno je nametati švedski model, i to u razvodnjenoj i nedosledno primenjenoj varijanti, na ovu kulturološki sasvim različitu sredinu? Da li je to bio put u kolektivnu nesreću?
Pitanje po pitanje, da ostanemo samo na navedenih dvadeset, pa dođosmo do odgovora.
Narod je nedužna žrtva. Krivac je lako prepoznatljiv. Razumljivo je da se u radu i greši, pa su takve greške oprostive. Ovde je, međutim, mahom reč o svesnim odstupanjima od profesionalnih uzusa, a za to nema opravdanja.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
