Za razliku od kliničara, koji se bavi pojedincima, epidemiologu je pacijent cela populacija ili njen deo. U oba slučaja, bilo da je reč o jednom bolesniku, bilo o oboleloj populaciji, postavlja se pitanje saopštavanja istine.
U našoj kulturi pacijent od lekara još uvek često očekuje uljuljkivanje utešnim „belim lažima“ umesto surove dijagnoze i prognoze. Nekada i lekari beže od istine čak i kada ih pogodi bolest za koju su bili eksperti. I nekoliko dana pred smrt slepo prihvataju uveravanja o navodnom naglom pogoršanju nekog banalnog stanja umesto o terminalnom raku. To je ljudski razumljivo kada pacijent nije psihički spreman da se suoči sa istinom, što ne znači da je i opravdano.
Kao početniku, u svežem sećanju mi je ostao seljak iz okoline Obrenovca koji je molio hirurge da mu iskreno kažu koliko mu je života ostalo. Delovao je trezveno, pa nisu okolišali – još dva- tri meseca. Otišao je u svoje selo, rešio imovinske sporove i deci podelio nasledstvo. Došao je posle nedelju-dve da zahvali lekarima što će mirno da umre.
U takve delikatne situacije dovođen sam posredno, kada bi prijatelji ili komšije tražili da im protumačim nalaze. Obično bih im prikazao objavljene epidemiološke podatke o preživljavanju za odgovarajuću bolest po stepenu uznapredovalosti. Tako mi je savest ostajala mirna.
Epidemiologa pojedinac interesuje jedino ukoliko predstavlja opasnost za okolinu. U takvim slučajevima, sve dok postoji sumnja, nema osnova da se obaveštava javnost, jer bi se samo stvarala nepotrebna panika. Primera radi, u vreme bliskoistočnih sukoba na batajnički aerodrom sletale su grupe egipatskih ranjenika, ali su bili ili uredno vakcinisani ili su imali kod nas neprenosive bolesti, poput šistozomijaze. Kada su nam Libijci slati na lečenje, postavljalo se pitanje da li je neka guka rak ili kuga, te se dilema rešavala hitnom proverom da li je bilo kuge na lokacijama odakle dolazi pacijent.
Dešavalo se da lekar pregledom isečka tkiva postavi dijagnozu lepre, pa se uspaniči za svoje zdravlje. Epidemiolog bi ga tada ubedio da je, za razliku od Srednje veka, za prenošenje lepre danas potreban višegodišnji blizak kontakt. Dakle, nema zaražavanja – nema informacije za javnost.
Navodim ta raznolika iskustva (za brojna druga nema prostora) kao pandan odnosu prema istini tokom još uvek aktuelne pandemije. Razlika je kvalitativna, jer se poverenje naroda stiče istinoljubivošću (ali ne nepotrebnim plašenjem), a sada smo u Srbiji bili suočeni sa sistemom koji neodoljivo podseća na Kusturičino „Podzemlje“. Stvorena su dva odvojena sveta između
kojih je spona neki Miki Manojlović (čitaj, Ministarstvo zdravlja, Institut „Batut“), kao bezmerni obmanjivač „donjeg sveta“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar