3
U svom nastojanju da bolje razumemo biologiju virusa, često pribegavamo personifikacijama, pa govorimo o njihovim „namerama“ i „manevrima“ da izbegnu odbrambene snage domaćina. U stvari, virusi su strukture na granici između živog i neživog sveta, sastavljene skoro isključivo od nasledne materije i zaštitnog omotača, a jedina „želja“ im je, ostanimo na toj metafori, da se beskrajno umnožavaju.
Mi pokušavamo da im doskočimo dezinfekcijom, vakcinacijom, izolacijom obolelih, sahranjivanjem umrlih u limenim sanducima i drugim merama. Nasuprot tome, mehanizmima koji su im na raspolaganju – stalnim mutacijama, rekombinacijama i prirodnom selekcijom – virusi uspevaju da nas „nadmudre“, što vodi „borbi neprestanoj“. Neki umni ljudi čak smatraju da su oni najveća pretnja opstanku naše civilizacije.
Skloni smo tešеnju nadom da je „interes“ virusa da mutacijama postaje sve pitomiji, pa čak i neprimetan, kako bismo ga ostavili na miru (ako nismo svesni bolesti, ne potežemo za vakcinama i lekovima protiv uzročnika). Može, ali ne mora da bude tako. Virusu pogoduje svaka promena koja pospešuje njegovu zaraznost, odnosno lakoću prenošenja. Uz taj uslov, potpuno je „ravnodušan“ prema šteti koju pravi domaćinu.
PROČITAJTE JOŠ:
Tako se krajem pretprošlog veka u Novom svetu pojavio blag oblik velikih boginja, sa smrtnošću ispod jedan odsto (variola minor), ali za stotinak godina postojanja nije potisnuo klasični, teži oblik (variola major), od koga je s proleća 1972. kod nas umrla svaka peta obolela osoba. Dešava se da mutirani virus izaziva čak teži oblik bolesti, na šta u poslednje vreme ukazuju primeri uzročnika groznice zapadnog Nila i ebole.
Nekada se ne menja samo virus, već i domaćin. Nekoliko desetina zečeva koje su australijski lovci doneli iz Evrope i pustili u divljinu pre 170 godina vremenom se toliko namnožilo da je ugrozilo poljoprivredu, pa je Australija jedan vek kasnije uvezla virus zečje hemoragijske bolesti da bi ih potamanila. Preživeo je otprilike svaki stoti zec zahvaljujući određenim posebnostima u svom genomu. Takav stradalnik naišao bi pre ili kasnije na zečicu sa istom biološkom osobenošću, izrodili bi potomstvo, pa su se zečevi posle nekoliko godina opet namnožili. Tada je mutirana verzija virusa napravila novi, doduše mnogo manje poguban pomor u zečjoj populaciji, uz poruku „ćeraćemo se još“.
Virus nema potrebe da se menja ako nije pod „ekološkim pritiskom“. Uzročnik besnila već stolećima po pravilu ubija čoveka, ali mu on, kao izuzetak, nije važan za sopstveno održavanje. Slepi miševi dugo nose taj virus, prenose ga i retko obolevaju. Vukovi, lisice i psi najčešće uginu, ali pre toga obilno luče viruse pljuvačkom i manično ujedaju, obezbeđujući transmisiju napasnika.
Svedoci smo da su sojevi virusa korona, odgovorni za tekuću pandemiju, vremenom postajali sve prenosiviji, a težina kliničke slike do koje su dovodili nije se smanjivala. U tom pogledu čekaju nas dalja iznenađenja. Jedino je umirujuće saznanje da SARS-CoV-2 ni izdaleka nema transformacioni potencijal virusa gripa.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
