Dva ključna sastojka za sreću jesu osećanja zadovoljstva i smisla. Bićemo srećni samo ako smo i zadovoljni i ako pronalazimo smisao u onome što radimo i kako živimo. Tako kaže Paul Dolan (u knjizi Happiness by Design; ključni pojmovi na engleskom su pleasure-purpose), bihejvioralni ekonomista.
Sreća je subjektivna kategorija, teško se opisuje i meri, pa je isticanje dva osećanja način da se približimo njenim determinantama. Zadovoljstvo se može povezati s tim da nam je zabavno ili prijatno u određenom trenutku, dok se smisao ostvaruje na nekoj drugoj ravni, više ispunjava naše duhovno biće.
Može da se desi da smo nesrećni zbog neispunjavanja jednog od dva uslova: da smo zadovoljni ali ne vidimo svrhu ili smo ispunjeni smislom ali ne baš i zadovoljni. Na primer, bićemo zadovoljni (zabavljeni) igranjem kompjuterskih igara, ali ćemo se ubrzo upitati – čemu to? Ili, možemo biti ispunjeni (smislom) ako izgaramo na odgovornom poslu, radeći za sebe i za društvo, ali će nam zafaliti nešto što bi nas zabavilo. Dakle, treba tragati i za smislom i za zadovoljstvom.
Dodatno, to je kontinuirani, svakodnevni proces – baš kao što se vreme ne može nadoknaditi tako se ne može nadoknaditi propuštena sreća. Svako ima svoj balans – više zadovoljstva i manje smisla ili obrnuto, ali bez obe komponente teško da možemo da pronađamo sreću.
Problem emigriranja iz Srbije, istaknut i na upravo završenom Kopaonik biznis forumu, može se posmatrati u opisanoj matrici za sreću. Iz Centralne i Istočne Evrope (CIE) sve je veća emigracija u Zapadnu Evropu, iako se umanjuju razlike u životnom standardu. Dakle, u CIE plate rastu i zaostatak ka Zapadu se umanjuje, ali ljudi još više hrle ka Zapadu.
Zašto je to tako zavisi od mnogo faktora; i ranije smo znali da, pored plate, i „nešto drugo“ tera ljude u pečalbu. Kolege iz Fiskalnog saveta sada su, u posebnoj analizi, bliže odredile i kvantifikovale te ostale faktore. Najvažniji rezultat je da čak ni udvostručavanje sadašnje prosečne plate u zemlji u sledećih nekoliko godina ne bi usporilo odlazak ljudi iz Srbije. S druge strane, čak i uz manji pretpostavljeni rast zarada, u tome bi se uspelo (smanjile bi se emigracije) ukoliko bi se unapredile institucije i javne usluge.
Ako se vratimo priči o sreći, možemo reći da veći životni standard i veća primanja omogućavaju veći stepen zadovoljstva. Time bi se podigla jedna komponenta sreće. Za sve ostalo tu je – uređenija država. Više smisla imaće život u Srbiji u kojoj ima manje korupcije, više vladavine prava, u kojoj su bolji zdravstvo i obrazovanje. To može biti i važnije od čisto ekonomskih podsticaja, kako pokazuje iskustvo baltičkih zemalja.
Za uređeniju državu veću odgovornost ima, prirodno, vlast. Ona je ta koja presudno utiče na institucije i na pobrojane i druge elemente smislenije države. Ali, i drugi segmenti društva, pa i opozicija, mogu doprineti promenama. Što je kod svakog od nas manje izraženo ono od čega nam je muka (afere, zatrovanost javnog prostora, privilegovani položaji, ostrašćenost, nekultura, neefikasne usluge države i drugo), to će život u Srbiji biti podnošljiviji.
Poruke za „kreatore naših sudbina“ veoma su važne. Pored ekononomske stabilnosti i privrednog rasta („Dži-di-pija“), građanima treba obezbediti pristojnije društvo. Verovatno je to i važnije. Ne sipa se u traktor, ali skida ljude s traktora koji odlazi iz Srbije.
Gotovo sve staje u narodnu izreku: Nije čoveku žao na malo, nego na nepravo.