Piše Vladimir Vučković: Kriza je naša šansa

Hvala Istinomeru što precizno beleži ko je, šta i kada rekao. Pitao sam se ko beše prvi izjavio: "Kriza je naša šansa", i danas toliko čuveno da može da se, rame uz rame sa Bella Ciao iz La casa de papel, štampa na majicama. Vidim da je to tih dana, krajem 2008, bilo popularno i da su ministri, predsednik i guverner smatrali na isti način.

I dok cenjeni čitalac možda pretpostavlja da želim da se sprdam, odmah da kažem da mi to uopšte nije namera – ne mislim da su pomenute izjave bile glupost. Kao što ne mislim da bi bilo loše kada bi ih neko sada pustio u etar. Naprotiv, hajde da se obavežemo i kažemo – kriza je naša šansa. To
što posle ispadne drugačije ne znači da je polazno opredeljenje bilo loše.

Ako pogledate zašto se kriza smatrala šansom pre nepunih dvanaest godina, videćete argumente koji nisu nerazumni i koji se mogu koristiti i sada. Pričalo se o šansama da Srbija bude privlačnija za strane investitore, budžet stabilan i privredni razvoj dinamičniji. Isto važi i danas. Zaista,
pandemija će skratiti globalizovane lance ponude i, mnogo se o tome govori, pozicioniranje proizvodnje bliže kupcima u razvijenim zemljama. To znači da bi Srbija mogla da postane još zanimljivija za velike evropske firme.

Navedimo ovom prilikom nekoliko oblasti u kojima zaostajemo a koje je kriza dodatno osvetlila.

Prvo, kapitalna ulaganja u zdravstvo moraju da budu veća. Mnogo više od budžetskih kapitalnih izdvajanja za zdravstvo ode, na primer, za subvencije investitorima, a samo jedno državno preduzeče (rudnici Resavica) uzima godišnje jednako ili tek nešto manje pada nego što iznose
ukupna investiciona ulaganja u objekte i opremu u zdravstvu Srbije! Nije dobro štu su vladini strateški dokumenti predviđalii nepromenjen procenat izdvajanja za zdravstvo (u odnosu na BDP) u trogodišnjem periodu (do 2022). U isto vreme, u prethodnih nekoliko sredstva su enormno uvećana za opremu u policiji i vojsci, a planira se, recimo, zaduživanje za nacionalni stadion.

Sada će se verovatno obećavati kule i gradovi (kao i ranije) ali će samo rezervisanje i trošenje više para za investicije u zdravstvu značiti da se nešto menja. Lekari često kažu da su uslovi u kojima rade veći problem od plata.

Drugo, životna sredina je još jedna oblast od koje direktno zavisi zdravlje i životi ljudi. Godišnja ulaganja su ovde još manja nego u zdravstvu, a posledice se često vide i osećaju golim okom i nosem. Statistika kaže da tek nešto preko polovine stanovništva ima pristup kanalizacionoj mreži a da se manje od 10% komunalnih otpadnih voda prerađuje pre ispuštanja u vodotokove. Beograd i Novi Sad još uvek nemaju postrojenja za preradu otpadnih voda, pa se kanalizacija direktno izliva u Savu i Dunav. Voda za piće je neispravna u skoro 40% javnih vodovoda dok u pojedinim delovima zemlje veliki broj domaćinstava nema priključak na javnu vodovodnu mrežu ( Nišavskom okrugu oko 50%). Ne uspevamo da prikupimo ni sav komunalni otpad (koji onda završi nekoj od oko 3.000 divljih deponija), dok su reciklaža i prerada otpada retkost i gotovo sav otpad se bez tretiranja odlaže na deponije.

Treće, sociljalna zaštita građana treba da bude drugačija. Kadgod se priča o pomoći najugroženijima iz budžeta, ciljaju se penzioneri a sada se išlo na dodelu 100 evra svim punoletnim građanima. Pritom, najsiromašniji ostaju najčešće izvan radara i ne dobijaju ništa ili dovoljno.

Četvrto, javnom sektoru potrebni su stručnjaci. Sada je “struka” iz zdravstva bila u prvom planu, ali je važno da za državu rade jaki administrativci, informatičari, profesori, pravnici, inspektori, ekonomisti, političari, poljoprivredni stručnjaci, poreski eksperti, računovođe, revizori… A da bismo imali kvalitetan kadar potrebno je obezbediti da u javnom sektoru rade oni koji to zaslužuju i da rade za odgovarajuće plate (a ne zato što nisu sposobni za privatni sektor); za tako nešto je potrebno da imamo platne razrede koji nisu populistički, tj. koji će da predvide više plate za
kvalifikovan rad i niže plate za nekvalifikovan rad.

Treba iskoristiti što su pobrojane teme u fokusu javnosti. Političari lakše reaguju kad javnost od njih nešto očekuje. Zato krizu možemo da proglasimo novom referentnom tačkom za merenje rezultata u zdravstvu i drugim važnim oblastima. Da bude kako struka kaže.