Bilo je lakše u aprilu. Sve je trebalo da bude jednokratno i privremeno. Posledice u zdravstvenom i ekonomskom sistemu i nepovoljno međunarodno okruženje. Nadali smo se da će virus nakratko udariti i da ćemo se od leta polako vraćati normalnim okolnostima i aktivnostima.
Vladin ekonomski paket je napravljen u skladu s takvim očekivanjima. Bio je izdašan, mnogo para je upumpano u privredu, pa su budžetski deficit i javni dug pogurani su do najvećih podnošljivih nivoa. Velika kriza i agresivne mere išli su ruku pod ruku. Omogućeno je da privreda preživi. Nema se tu mnogo zameriti, i drugi su se slično ponašali.
Sada se čini da će virus preživeti i da će na jesen biti još jači. Neće doći do brzog oživljavanja svetske privrede, kao ni tražnje iz inostranstva i sa domaćeg tržišta. Ponašanje ljudi će se trajno promeniti, kako poslovnih tako i kupaca. Potrajaće uzdržavanje od investiranja i kupovine, tražiće se novi poslovi i poslovni modeli. Nisu isključeni ni novi globalni ekonomski potresi. Na primer, berze u SAD su, prilično iracionalno, na izuzetno visokom nivou, čak višem nego pre početka pandemije. Moguće je da će investitori postati racionalniji i da će se cene finansijske aktive prilagoditi realnim privrednim tokovima. Drugim rečima, berze bi mogle da krahiraju kao industrijska proizvodnja. To bi onda svetu donelo i finansijski krizu, kao da je malo sve ovo što se dešava.
Snalaženje u budućem periodu zavisiće od tumačenja okolnosti u kojima će se svet i Srbija nalaziti. U javnim nastupima, umesto sejanja optimizma ili defetizma, najdelotvornije bi bilo tretirati ljude kao odrasle i sposobne da shvate šta se dešava. To će, za razliku od proleća, sada biti nešto teže jer su okrnjena (više nego što je trebalo) dva važna resursa. Prvi je poverenje građana da državna administracija radi prevashodno za opšte dobro. Drugi je nepotrebno potrošenih 600 miliona evra za isplatu 100 evra punoletnim građanima. Dakle, kredibilitet i budžet su na nižim lestvicama nego što je to moralo da bude.
Održivi trougao između državne administracije, poslovnog sveta i građana treba da se zasniva na tome šta može da se uradi u neposrednoj neizvesnoj budućnosti. Da se jasno razdvoji rok do kraja godine i nakon toga. Na kratak rok još uvek ima smisla da se razmišlja o pomoći ugroženoj privredi. Naime, još uvek tinja nada da će se stvari kako-tako vratiti u kolosek i da ima smisla da se podrži preživljavanje biznisa i preduzeća. Eventualna nova pomoć je uslovljena budžetskim mogućnostima, pa je jasno da ne bi mogla da bude upućena svima. Nakon toga, ukoliko se ispostavi da je virus nova realnost, više neće biti smisla da se preduzeća tretiraju kao privremeno ugrožena. Ona neće imati problem nelikvidnosti već će postati upitan razlog njihovog postojanja.
Da bi bilo jasnije o čemu govorim, reći ću da sam se iznenadio kada mi je jedan hotelijer ovih dana rekao da država ne treba da pomaže hotelima. Kaže da se ovaj posao godinama neće vratiti održivom poslovanju i da bi bilo suludo da država sipa bare u bunar. Njegova obaveza je da potraži način da hotel (zgrada) preživi, s nekom drugačijom ponudom. Ako malo zastanemo, videćemo da je razmišljanje na mestu. Može se prihvatiti da je podrška potrebna da se prevaziđe zastoj u vezi s prilivom novca, ali, da li poreski obveznici treba da plaćaju za preduzeća koja su nesolventna? Ako da, koliko dugo i po koju cenu?
Na duži rok verovatno je smislenije da se budžet okrene od opstanka preduzeća ka opstanku i prekvalifikaciji ljudi koji će ostati bez posla. Koji način bi za to bio najefikasniji, to je važna, možda i ključna tema za razmišljanje. Lošije rešenje bilo bi da se po inerciji opredelimo da po svaku cenu spasavamo preduzeća kojima spas i ne može doći od države, a može od inovativnosti i snalažljivosti vlasnika i menadžera (što bi trajna državna podrška zapravo ugrozila!). Biće potrebno prestrojavanje, neizbežne su strukturne promene. To nije lako i pretpostavlja žrtve na kratak rok, ali i brži izlaz iz beznađa na duži rok. Sigurno je da ćemo za nekoliko godina čitati o tome da su u krizi bolje prošla preduzeća i države koje su bila otvorenije ka kreativnoj destrukciji. Zvuči poznato, zar ne?
Da bi društvo moglo da se izbori s predstojećim bolnim prilagođavanjem, više nego ikada biće potrebno da se jasno vidi da se teret krize ne raspodeljuje po babu i po stričevima. Da privatnici koji propadaju i koji se prilagođavaju vide da nisu jedini koji trpe. Nova vlada bi trebalo da kaže da nema povećanja plata u državnim preduzećima i budžetskom sektoru u sledećoj godini. Državna preduzeća i izdržavani budžetski sektor ne smeju da budu povlašćeni.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar