Piše Slaviša Tasić: Ko stoji iza toga?

Kome odgovara pad cene nafte? Ko profitira od vakcinisanja? Ko je stvorio virus? Čemu služi 5G? Šta, u stvari, hoće Bil Gejts? A za sve što se događa – zašto baš sada? Događaji imaju uzroke, ali ne stoji baš iza svega svesna namera. Mnogo se važnih stvari dogodi spontano, prirodno i slučajno, srećnim ili nesrećnim spletom okolnosti. Međutim, mi smo kao ljudi predodređeni da učitavamo svesne namere tamo gde ih nema i da tražimo ljudske uzročnike tamo gde oni ne postoje. Zbog takve predoređenosti slabi smo na teorije zavera.

Teorije zavera sastoje se u traženju tajnih uzroka iza kojih stoje konkretni interesi. Ideja da se važne stvari – poput ekonomskog kraha ili pandemije – mogu dogoditi bez ljudskog agenta sa nečasnim namerama, ljudima je maglovita i neubedljiva. Slika kabale zlih doktora, masona, ili bogataša u zadimljenoj sobi mnogo je jasnija.

Sklonost ka traženju ljudskog faktora iza svega što se dešava je normalna. Ona je posledica evolucije i u prošlosti nam je bila veoma korisna. U strahu su oči sa razlogom velike. Kada čujemo šum u mraku, bolje je da umislimo da se iza grma čuči zverka koja hoće da nas pojede, nego da teoretišemo o verovatnoći. Jeste verovatnije da je to bio samo vetar, ali će jednom biti i zverka. Zato je evolucija sačuvala one koji su češće, makar i pogrešno, pretpostavili zverku.

Kognitivni psiholozi imaju i ime za ovaj fenomen: hiperaktivni senzor za detekciju agenata. Senzor je, obratite pažnju, hiperaktivan. Zato nas on navodi da otkrivamo uzroke i pokretače i kada ih uopšte nema.

Ovo nesrećno ime fenomena je novije, ali je sklonost da umišljamo ljudski faktor i pripisujemo mu uzročnost i namere primećena odavno. Filozof Dejvid Hjum je u 18. veku pisao: „Mi vidimo ljudska lica na mesecu, a vojske u oblacima; a prirodnom sklonošću, ako nam nedostaje iskustva i refleksije, pripisujemo zlu ili dobru nameru svemu što nam šteti ili godi.“ Hjum ovde vidi obe ključne stvari. Prvu, da vidimo ljude i tamo gde ih nema. I drugu, da pripisujemo nečije namere, dobre ili zle, svemu što se dešava.

Specijalisti u svojim oblastima retko upadaju u takve zamke. Lekari listom nemaju dilema po pitanju vakcina. Inženjeri ne vide nikakvu misteriju u 5G tehnologiji. Ekonomisti znaju da za pad cene nafte, kao i kretanje bilo koje cene uopšte, nije kriv niko ponaosob. Znaju i da za privredni rast nije zaslužan nikakav plan, kao i da plate ne mogu porasti jednom dobronamernom odlukom. Zato je ekonomista Adam Smit – Hjumov veliki prijatelj – i izmislio izraz „nevidljiva ruka“. Dobre stvari se u slobodnoj privredi dešavaju spontano. Ekonomija raste zaslugom miliona ljudi koji gledaju svoja posla, a sve to izgleda skoro kao da neko dobronameran nevidljivom rukom kontroliše.

I lekari i inženjeri i ekonomisti složiće se da je Bil Gejts jedan od najdragocenijih ljudi koje je svet u poslednjih pola veka imao. On je pomogao svetu dvaput: prvo kao pronalazač i preduzetnik, omogućivši masovno korišćenje kompjutera, a onda kao filantrop, potrošivši svoje tako stečene milijarde na iskorenjivanje siromaštva i unapređenje zdravstva u svetu. Isti Bil Gejts je prošle godine uslikan kako u svom gradu čeka u redu za hamburger, kao običan građanin. Ali u doba masovnih komunikacija, ličnost poput Gejtsa postala je žrtva raznolikih teorija zavere samo zato što takva naklapanja gode našem hipertrofiranom senzoru za otkrivanje čudovišta.

Poenta nije da su zavere nemoguće. Negde ih, na nekom nivou, ima. Poenta je da smo mi predispozirani da tajne grupe, namere, interese i planove vidimo i tamo gde ih uopšte nema. Zato su teorije o skrivenim planovima samo naizgled sofisticirane – upravo je lako padanje na njih odraz naivnosti.