Neposredno pred prvo postavljenje za generalnog direktora RTS-a pokojni Aleksandar Tijanić je u svom stilu opisao tu funkciju kao mesto „na kome svaka politika voli da vidi slugu od karijere, priučenog roba, skromnog poslušnika, korumpiranog obožavaoca koji za stan, tajni honorar ili kredit ispunjava svako naređenje...“ Potom se zapitao „ Da li ja odgovaram opisu?“ i završio u Takovskoj deset u dva mandata.
Od sumnje da je legao na rudu i uklopio se u sopstvenu skicu direktora RTS-a mogao ga je, makar naknadno, spasiti Tomislav Nikolić da je ostvario pretnju kako će ga smeniti čim dođe na vlast „jer mu ne treba sluga na funkciji direktora Javnog servisa“. Nije ga smenio. Jedno od najboljih pera srpskog i jugoslovenskog novinarstva smeniće iznenadna smrt.
Pre pet godina u tu vruću stolicu seo je Dragan Bujošević, odsedeo ceo mandat a od juče, nakon što nijedan od dvojice kandidata za ovu funkciju, nije dobio dvotrećinsku većinu Upravnog odbora, nastaviće da je obavlja, ponovo u v.d. stanju. Njegovo “produženo” v.d. trajanje na mestu prvog čoveka Javnog servisa više nije neko iznenađenje, već samo još jedna varijacija u trendu opšteg mrcvarenja u kome se – voljom apsolutnog gospodara države, kadrova i funkcija – čeka i na novog premijera i na novu vladu. Zašto bi se onda žurilo sa Bujoševićevim naslednikom, za ovo što se traži od čoveka na toj poziciji, on još uvek može dobro i korisno da (po)služi.
Drugačije je bilo kad je te 2015. Bujošević biran na to mesto. Imajući samo u vidu njegovu tadašnju konkurenciju, između 11 kandidata koji su ispunili formalno-pravne uslove da uđu u uži izbor za direktora Radio- televizije Srbije, Bujošević je bio logičan izbor. Međutim, svi drugi aspekti sa kojih bi se moglo posmatrati njegovo ustoličenje otvarali su dileme, kontroverze i nelogičnosti.
Pre svega, činjenica da je čovek sa aurom ideološke obojenosti koja transparentno vuče ka „žutoj“opciji, sa naginjanjem ka njenoj „eldepeovskoj“ varijaciji, mogao doći za direktora RTS-a u zenitu naprednjačke ofanzive gde se na ideološke protivnike gledalo kao na smrtne neprijatelje bila je, u najmanju ruku, začuđujuća. Priča da je isključivo presudila ona dvotrećinska većina zatečenog, to jest nasleđenog Upravnog odbora čiji su članovi bili naklonjeni Demokratskoj stranci i da su oni postavili Bujoševića kao slatku osvetu, teško da pije vodu.
Jer, koliko treba biti naivan pa da se zdravo za gotovo primi situacija u kojoj svemoguća vladajuća stranka i njen svemogući lider, u tom trenutku na poziciji premijera, mirno posmatra kako mu iz kontrole izmiče najmoćnija medijska kuća u državi.
Pre će biti da je samo odlično poslužila za maskiranje jednog perfidnog aranžmana kome ćemo svedočiti ovih pet godina tokom kojih je Javni servis postupno i uspešno “jalovljen”, dok na kraju od njegove osnovne svrhe i zadatka nije ostala ni zera.
Očigledno je tadašnji Bujoševićev izbor pratio (ne)formalni dogovor o poželjnoj dozi kooperativnosti, bogougodnoj za obe „ugovorne strane“ , dok će slika na površini odavati navodnu demokratičnost vlasti i principijelnost novog direktora.
Za svaki slučaj, da se Vlasi ne sete, Bujošević je dan po izboru provučen kroz blato udarnog tabloidnog službenog glasnika vlasti koji je na sva zvona „izvestio“ o kidnapovanju javnog servisa od strane „žutog Bujketa“. A „žuti Bujke“je već bio u godinama kada se drugim očima gleda na onog Servantesovog junaka u sebi, uveliko svestan da je daleko probitačnije duvati u lopatice režimskih vetrenjača nego se na njih bacati kopljem. Sve su se kockice posložile za truli kompromis u kome će Bujošević za dobru platu dolaziti na posao ali ga neće raditi, a Vučić izigravati velikodušnost, jer, eto, ostavlja “žute kadrove”, a biti potpuno siguran u njegovu lojalnost.
Ispostaviće se da se Bujke idealno uklopio u onu Tijanićevu definiciju direktora RTS-a. Izvršni garant našeg “prava da znamo sve” postao je garancija da se sa Javnog servisa neće čuti ni videti ništa što remeti poželjnu sliku uspeha “najuspešnije vlasti ikada”, a da će opozicionari tamo moći da privire samo kroz razvaljena vrata. Njegov informativni program je umrtvljen, emisije koje su iole odskakale pravljene su uz opstrukciju da bi na kraju bile eutanazirane ( “Da, možda, ne!” Olivere Kovačević), novinari od ugleda i imena sklanjani su u tišini u bočne redakcije (Nataša Mijušković), drugi su polako napuštali tu kuću ( Jelena Obućina, Rada Đurić)… Na kraju je ta sterilizacija dovela do idealne situacije sa stanovišta glavnog medijskog stratega da RTS ima sliku i ton, ali nema pravovremene i istinite informacije niti ima ulogu javne tribine za sučeljavanje različitih mišljenja.
Zgrada u Takovskoj 10 je ponovo počela da se renovira u “TV bastilju” , a pod njenim prozorima opet su počeli da gostuju nezadovoljni građani i opozicija sa kojom se Bujošević dopisivao saopštenjima nedostojnim njegovog prethodnog novinarskog angažmana. Tako je od novinara koji je postao poznat po nazivu jedne svoje televizijske emisije “Nije srpski ćutati”, evoluirao u službenog izvršitelja vlasti sa zadatkom da upravo uštroji i utiša glas javnosti, a Javni servis napravi nemuštom televizijom.
S obzirom na sve ovo, ima i neke samozatajnosti i misterije u Bujoševićevoj propaloj kandidaturi za novi mandat zbog “nepotpisane prijave”. Ili je stari lisac sa dobrim osećajem za tajming napipao vodu u Vučićevom brodu koja će se očas posla preliti i u čamac kojim on kormilari, pa je “zaboravio” da potpiše kandidaturu, spremajući se da polako pušta bradu i posveti se pecanju, ili je to još jedna igra u kojoj će Bujošević postati neka vrsta Zorana Drobnjaka RTS-a, tj. večitog direktora u v.d. stanju.
Ako tako bude, ona baba Radoša Bajića što se, malo pa malo, češlja na RTS-u dok selo gori zaista ima da ostane bez kose – kako reče Vasko Vasović, jedan od propalih kandidata za direktora Javnog servisa – dok Bujošević ne ode u penziju. Pod uslovom da se ne pojavi neko sa onim pravim “ve de” sprejom za odmašćivanje i naprska zarđala vrata u Takovskoj 10.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama: