Prošlog vikenda put me je naneo na Zlatibor. Bolje da nije. Ovaj vikend prošpartao sam Valjevom, Ubom i okolinom. Tu su doživljaji i osećanja pomešana. Bilo je i lepog i ohrabrujućeg, bilo je Prvo Zlatibor. Nije me interesovao čist vazduh ( dolazio sam iz čistijeg, durmitorskog), interesovale su me dizalice koje, putujući magistralom, gledam godinama, pitajući se šta na jednoj planini rade kranovi koji dižu teret desetine metara u visinu. Prošle nedelje sam saznao. Grade oblakodere i višespratnice, jednoj sam, ako sam bio precizan, izbrojao četrnaest spratova. Neimari Vučićevog zlatnog doba neonskim reklamama partijskih firmi, zapišali su centralni prostor jedne od najlepših srpskih planina i pretvaraju je u Beograd na brdima iliti Kaluđericu iliti Mirijevo.., gradeći stambeno-poslovne komplekse u koje će, valjda, hrliti Srblje iz smrdljivih i zagađenih srpskih gradova da sa terasa tih desetih, dvanaestih ili četnaestih spratova udišu svež vazduh.