Prošlog vikenda put me je naneo na Zlatibor. Bolje da nije. Ovaj vikend prošpartao sam Valjevom, Ubom i okolinom. Tu su doživljaji i osećanja pomešana. Bilo je i lepog i ohrabrujućeg, bilo je Prvo Zlatibor. Nije me interesovao čist vazduh ( dolazio sam iz čistijeg, durmitorskog), interesovale su me dizalice koje, putujući magistralom, gledam godinama, pitajući se šta na jednoj planini rade kranovi koji dižu teret desetine metara u visinu. Prošle nedelje sam saznao. Grade oblakodere i višespratnice, jednoj sam, ako sam bio precizan, izbrojao četrnaest spratova. Neimari Vučićevog zlatnog doba neonskim reklamama partijskih firmi, zapišali su centralni prostor jedne od najlepših srpskih planina i pretvaraju je u Beograd na brdima iliti Kaluđericu iliti Mirijevo.., gradeći stambeno-poslovne komplekse u koje će, valjda, hrliti Srblje iz smrdljivih i zagađenih srpskih gradova da sa terasa tih desetih, dvanaestih ili četnaestih spratova udišu svež vazduh.
A sad Valjevo. U selu Veselinovac svratio sam da posetim familiju Pivić, Milijanu i Zorana, kroz čije su imanje Vučićevi neimari namerni da „proteraju“ takozvanu brzu saobraćajnicu koja bi trebalo da spoji Valjevo sa auto- putem Milosh The Great. Zaustavljeni su na njihovim njivama, jer je hrabra Milijana izašla pred teške građevinske mašine i rekla: dalje neće moći. I evo otada Pivići se sude sa moćnom državom i građevinskim delom režimskog kriminalnog ekonomskog sektora. Traže samo istinu i pravdu, neće pare. I to je ogroman problem za ove koji su navikli da sve probleme rešavaju novcem. Pivići neće novac, hoće istu takvu zemlju, jer na njoj i od nje žive. Nerazumljivo za neimare, koji bi i majčin grob prodali, samo ako im se suma učini privlačnom. Kapa dole, Pivići, da vas je još samo stotinu takvih u Srbiji banditi ne bi mogli da orgijaju okolo.
Ajmo još jedan svetao primer. Selo Zabrdica, desetak kilometara iznad Valjeva. Jedan od najboljih savremenih srpskih glumaca Nenad Jezdić pokušava da živi svoj san – da se u Srbiji živi od njene plodne zemlje.
Daleko od svetala prestoničkih reflektora, jeftine slave i naslovnih strana, zasukanih rukava i u čizmama Glumčina i Domaćin, gazi blato po zasadima voća, planira i proširuje objekte moderne destilerije, obilazi farmu svinja „moravki“ i uči decu svoju da se od rada može i mora živeti. Trkne do prestonice i ostalih gradova da odigra svog „Militina“ ( predstava „Knjiga o Milutinu“, bestseler Danka Popovića o seljaku-ratniku iz Koštunića koji imaginarnom slušaocu ispoveda svoje viđenje srpskog usuda), a onda nazad u Zabrdicu da u sebi i kroz rad čuva Popovićevog Milutina.
Na povratku u Beograd, sticajem više sile mora se na konak u Ub. Jedva nađoše jednu sobu. Konačište „okupirali“ Indijci – nova radna snaga „zlatnog doba“. Sposobni, pametni i radni Srbi pobegli glavom bez obzira. Oni što su ostali zarađuju vozeći se autobusima oblepljenim fotografijama najnovijeg srpskog Faraona. Sendvič i črvena, malo li je. Bolje nego kod Jezde u voćnjak. Tu shvatam njegovu muku da nađe radnike. Oni koji bi, ipak, da rade plaćaju reket. I nemoćni ćute. Lepa je naša Srbija, ali lepota i pamet ( a izgleda i hrabrost) retko idu zajedno.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar