2
U pravu je predsednica Saveta Regulatornog tela za elektronske medije(REM) Olivera Zekić kada kaže da su fotografije osakaćenih tela iz manufakturne radnje Velje Nevolje i kompanije, a koje je u nedelju na jednoj televiziji prezentovao ministar policije, „edukativnog karaktera“. Naime, kome do sada nije bilo jasno u kakvoj državi živi i kakvi je ljude vode, sada je naučio i shvatio. Dosolio je lično Glavni Kustos ovakvih izložbi koji je sličnu premijeru napravio proletos, rekavši juče kako bi uradio isto i pozvao da se prikaže još takvih stvari ako ih ima. Prikazujte, neka se narod obrazuje.
Uzaludno je više tražiti poentu ovih nastranih performansa i bolesnog voajerstva, jer oni prevazilaze logična objašnjenja i tumačenja i funkcionišu sa onu stranu razuma, empatije, obzira i dobrog ukusa ali se, opet, ne može preko toga olako preći. Morbidne fotografije, zajedno sa onima koji ih nosaju po televizijskim studijima, su deo izvitoperenog naprednjačkog „pop arta“ koji u svim svojim izvedbama teži da šokira, obeznani, zapanji i sludi i u tome ne poznaje i ne priznaje granice niti razmišlja o posledicama.
Oni su prvo proizveli, potom upotrebljavali zlikovce koji su činili zločine, onda su se na njima igrali obračuna sa kriminalom, a sada zloupotrebljavaju njihove žrtve, zajedno sa publikom kojoj poturaju svedočanstva bestijalnosti kao jeftinu zabavu i krvavu nadogradnju sveprisutnih rijalitija na čijem banalnom obrascu funkcioniše njihovo poimanje stvarnosti, politika i propaganda. U tom svetu, posvađanom sa realnošću, sve je dozvoljeno i ništa nije čudno i upitno, važno je samo da beslovesni puk sa ove strane ostaje širom otvorenih usta kako bi se, sa što manje truda, u njih ubacila nova udica. Obezglavljena trupla sa ekrana su u toj funkciji, to su adekvatni zastori na prozorima i vratima pakla koji služe da prikuju pogled i skrenu pažnju sa zločina i nepočinstava koje režim sistematski radi državi i građanima i čemu se kraj ne nazire.
Ako bismo samo malo zvirnuli iza ružičastog ekrana i raskomadanih tela ukazali bi se režimski „ritopeci“, strašniji od onog Belivukovog, u kojima se sakati čitav narod, bagateliše državna imovina, a budućnost novih generacija, koja se predstavlja svetlom, dovodi u pitanje.
Evo primera. Bilo je dovoljno da se juče provezemo od Beograda do Zrenjanina i da letimičnim pogledom kroz prozor automobila vidimo razmere tog dušmanskog kasapljenja. Prvo su nas sa obe strane puta sačekala beskrajna prostranstva Poljoprivrednog kombinata Beograd koja su raskrčmljena Arapima ispod cene, a čiji deo će se sada, za potrebe auto-puta Beograd – Zrenjanin ( sumnjive ekonomske opravdanosti) otkupljivati od istih tih Arapa ali po tržišnim cenama. Onda nas je sa desne strane zasenila balkanska verzija kineskog „zabranjenog grada“ u vidu buduće fabrike guma, jedna prava autonomna kineska oblast u koju niko ne može i ne sme da priviri i koja se predstavlja kao ogromni razvojni projekat, a sve miriše, to jest, smrdi na još jednu trovačnicu i ustupak istočnjačkoj prljavoj industriji.
Tu shvatamo da je i taj auto-put, najverovatnije, samo deo infrastrukture te mega fabrike kojim će se prevoziti milioni proizvedenih guma do beogradskog aerodroma i drugih saobraćajnica. I sve to na putu ka gradu čiji stanovnici u 21. veku nemaju ispravnu vodu za piće, već im vodovodnim cevima teče žućkasta tečnost puna, između ostalog, i opasnog arsena, a fabrika vode, u koju su spiskani milioni, stoji zatarabljena, nakon što je deo nje, krajem prošle godine, raznela eksplozija.
E, to i slične stvari treba da zaklone „bilbordi“ sa iskasapljenim telima, oni su skretničari pažnje i reduktori osvešćivanja onih koji nikako ne bi smeli da se osveste, jer bi kao takvi mogli drugim očima da gledaju ono što im se potura, pa i fotografije zla koje im se doziraju sa ekrana i plaše ih tako da ih blokiraju a ne da u njima potaknu odbrambene mehanizme.
Na kraju, osim što imaju upotrebnu vrednost, grozomorni eksponati su, istovremeno i proizvod makabrističkog folklora priređivača tih monstruoznih izložbi koji uključuje i bolesno seirenje nad mrtvima, bez obzira na koji način da su stradali, ali to je već područje psihopatologije i na tu temu se ne pišu novinski članci već stručni radovi. Moglo bi se samo reći da oni koji falsifikuju život, istovremeno ga se boje i bolje razumeju, a i (zlo)upotrebljavaju smrt. Naročito još ako je tuđa.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
