60
Da je juče bilo ustati Desanki Maksimović pomislila bi kako Srbi ništa drugo ne rade nego čitaju poeziju, toliko su žustro skočili u odbranu nje i njenih pesama pred nekom prosvetnom birokratijom koja je, kako se priča, rešila da je "izbaci" iz gimnazijske lektire.
Moramo te razočarati, velika pesnikinjo. Ne čitamo mi više skoro ništa, a ponajmanje tvoje tanane pesme. Da objasnimo kako stvari stoje, citiraćemo stihove tvog prijatelja Matije Bećkovića: „Sve je dignuto u vazduh, samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.“ I poezijom, dodali bismo.
Šta se desilo? U okviru izmene programa nastave predmeta Srpski jezik i književnost u gimnazijama, komisija Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja odlučila je da obrazovanje unapređuje tako što će iz trećeg razreda isključiti izbor iz poezije Desanke Maksimović, a iz četvrtog njenu zbirku „Tražim pomilovanje“. Na reakciju ljudi iz Desankine zadužbine stiglo je i objašnjenje „komisionara“ koje još jednom potvrđuje istinitost one čuvene izreke kako majka nije klela sina što se kockao nego što je išao da se vadi. Kažu da su zaključili kako se „vanvremenost Desanke Maksimović ne uklapa u poetičke okvire epohe, te da postoji bojazan da bi i učenici pogrešili u vrednovanju njene poezije…“, pa su rešili da Desanku i njenu zbirku vrate u prvi razred i da je tu, valjda, pomire sa epohom.
Nije eksperiment prosvetnih ćata došao niotkud i kao produkt neke greške, gluposti ili brzopletosti. On je logičan ustupak i povlađivanje duhu vremena, toj novoj epohi koja nema ni osećaja, ni razumevanja, pa ni živaca za katrene, jambove, sonete i ostale metričke finese. Ima Desanke Maksimović dovoljno u školskim programima od prvog osnovne pa do srednje škole, samo što za nju, kako bi pesnikinja rekla u naslovu jedne svoje zbirke, nema više vremena. Neće Desanku izbaciti iz lektire, ali to ne znači da će je đaci čitati i razumeti! Nešto drugo je interesantnije, primamljivije i preče.
Na ceni i u trendu je neka druga poetika koja proizvodi sličnu životnu filozofiju – lako, brzo, jednostavno. Površni prohtevi traže i dobijaju površnu ponudu, obe zajedno proizvode površne generacije i tu više nema mesta za Desanku, Jakšića, Radičevića, Šantića, Rakića, Dučića… Oni postaju anahroni i prevaziđeni, ne korespondiraju sa epohom ili, što bi rekli klinci – „smaraju“.
Ova „revalorizacija“ pesnikinje i njenog dela samo je epizoda dugog i sistematskog procesa obesmišljavanja istinskih književnih i svih ostalih vrednosti koje ubrzano gube bitku pred promocijom i potenciranjem nekih novih postulata i autorietata.
Mi više decu ne uspavljujemo uz pesme Čika Jove Zmaja, već uz klipove sa „Jutjuba“. Oni ne stiču prva saznanja o životnim marifetlucima uz jurnjave naivnog Toma i lukavog Džerija, već preko androidnih teletabisa, nindža kornjača i moćnih rendžera.
Pročitajte još:
Pre pola veka bi onog jutjubera sa prasećim pseudonimom ismevali kao nerasta i budalu, danas je on idol oko koga se u tržnom centru sjati stotine tinejdžera da se sa njim fotografišu i dobiju autogram. A on se hvali „poršeom“.
Nama se đaci vokativu uče na primeru iz folk hitova: Sećaš li se, lepi grome moj! Sećam se, kako se ne bih sećao. Nije neispravno, možda je nekome i simpatično, ali kako se autor radne sveske ne seti.., pa evo baš pominjane Desanke Maksimović i njene pesme „Devojačka molba“ u kojoj takođe ima lep stih sa vokativom: „Dopusti, majko, kroz prozor moj da se osmehnem na njega.“ Setio se sigurno, nego je zaključio – na žalost tačno – kako će đaci lakše skontati i zapamtiti taj padež preko Cece, nego preko Desanke. I to sve govori.
Džaba se velika pesnikinja molila da braća njena „kroz život idu svetla hoda“, oni su izabrali tumaranje. I zaborav, kako glasi naslov jedne od njenih pesama u kojoj je opisala i nas i vreme današnje.
„Ne sećamo se starih bogova.
Ne sećamo se ko beše Volos, ko Svetovid,
ko behu Dajbog i Vesna. I nije nas stid
što negdašnjih se ne sećamo snova.
Izgubili smo sluh za glas vekova,
kao što se izgubi pamet i vid.
Isto nam je hram i morska hrid,
svojih predanja ne znamo ni slova.
Nije nas nehaja, ravnodušja stid,
prekoračili smo žurno prag i zid
između novih i starih vremena.
Tvrdimo da smo onakvi kakvi nismo.
Svaki ima svoje Nesveto pismo.
Zvonimo u zvona snom neotplaćena.“
Jedino što ne zvonimo, nego zvečimo!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
