Ima priča o čoveku koji se davi, dolazi mu spasilac u čamcu ali on odbija pomoć, uz reči: „Verujem u Boga, on će me spasiti“. Još dva puta je čamdžija pokušavao, svaki put je dobio isti odgovor i, na kraju, odustane, a nesrećnik se udavi.
Kad je došao pred Boga, zavapi: „Bože, ceo život sam ti se molio i verovao u tebe, a ti me ostavi da se udavim“ a Bog će: „Kako sam te ostavio, pa tri puta sam ti slao spasioca u čamcu.“
Očigledno da ova poučna priča nije stigla do vladike zvorničko-tuzlanskog Fotija, koji je pozvao vernike da se ne plaše korona virusa i da dolaze u hramove na molitve i pričešća, uz dodatno objašnjenje da je Bog jači od svake bolesti, iskušenja, epidemije… Bog, možda, jeste ali mi obični smrtnici, očigledno, nismo – uveravamo se u to, na žalost, svaki dan gledajući sumornu statistiku koja beleži broj onih koji su podlegli opakom virusu.
Dakle, da je čuo priču, možda bi vladika dva puta razmislio pre nego što je pozvao pastvu da se, suprotno zdravom razumu, okupljaju u hramovima u vreme kad se na sve strane sveta ljudi pozivaju da izbegavaju masovna okupljanja zbog očigledne zdravstvene pretnje i širenja zaraze.
Nemamo nameru da pridikujemo cenjenom episkopu i da mu se mešamo u posao, ali njegove reči su, u najmanju ruku, neodgovorne a gest ne odaje brigu pastira već, na neki način, kockarski pristup visokog rizika. Na kraju krajeva, apel pomalo liči i na prkos, što i nije vrlina koja bi Bogu bila mila. Ispada da vladika odgovara pastvu da uđu u onaj čamac koji im može spasiti život, dakle ono za šta je i sam, ko zna koliko puta, rekao da je najveća vrednost. Ako je, kako kaže hrišćansko učenje, sve od Boga, onda je od njega i ovaj virus što seje smrt i strah ali, isto tako, i načini odbrane koje onda ne treba sabotirati.
Za crkvu je ovo iskušenje, za obolele i zdravstvene radnike zarazna bolest sa kojom se valja izboriti konkretnim merama. Sveštenim licima i vernicima u opisu te borbe je molitva, lekarima i odgovornim institucijama lekovi, medicinski aparati, saveti… Neće Bog biti manje milostiv ako mu se budemo molili kod kuće nego u hramovima, dišući jedan drugom za vratom i upražnjavajući rituale koji su direktno suprotni preporukama za sprečavanje širenja virusa.
Na sreću, episkop Fotije je sa svojim stavom i pozivom – rečeno jezikom virusologije – izolovan slučaj u crkvi, a sinoćno razložno obraćanje patrijarha Irineja, koji je pozvao vernike da budu disciplinovani i da slušaju ono što im preporučuju stručnjaci i državni organi, upravo je gest odgovornog pastira. Kao što je to i odluka Mitropolije crnogorsko-primorske da se obustave litije protiv spornog Zakona o slobodi veroispovesti, iako u Crnoj Gori, na sreću, nema obolelih. Jeste Crkva odvojena od države ali nije od života: i jedna i druga dele iste ljude koji su sada u opasnosti i od njih ne treba i ne smeju dolaziti kontradiktorne (pre)poruke. Hajde da verujemo i da se episkopu zvorničko-tuzlanskom omakla jedna neoprezna izjava a da je sada neophodna jedna druga vrsta sabornosti od one na koju je on mislio.
Možda i jeste sve u Božijim rukama, ali to ne znači da zbog toga mi svoje ne treba da peremo.
Pratite nas i na društvenim mrežama: