Piše Ranko Pivljanin: Mislim, dakle, pljunuću te!

Kaže se da je mišljenje kao dupe, svako ga ima. Postoji u toj konstataciji dosta istine – naročito u ovo vreme društvenih mreža gde su se gotovo svi našli pozvanim da nešto „smatraju“, komentarišu i objašnjavaju. Ono kartezijansko „mislim, dakle postojim“, izmetnulo se u „postojim da bih lupetao“ ( može i „Mislim, dakle postojim, a postojim jer nisu mislili“) i to je postalo licenca i obrazac za misli kojima ne prethodi razmišljanje već naglašena potreba da se „bude pametan“. Jedno je mišljenje, drugo umišljenost.

Danas je lakše izneti mišljenje nego đubre, jezik je postao brži od pameti i niko više „ne meri tri puta pa seče“ već „saseca“ ne razmišljajući o posledicama. Jednu težinu ima mišljenje zasnovano na misaonom procesu, a sasvim drugu ono koje je proizvod pojačanog rada pljuvačnih žlezda. Zato se može čuti – ne da je neko nekome nešto rekao, nego da ga je pljunuo. I nije ga nadgovorio, nego ga je „ubio“ , „sahranio“, „j…o mu kevu“, „rasturio ga!“ Ono što je nekad bila polemika danas je pravi mali rat, razmena mišljenja je razmena baražne vatre u kojoj oni najproblematičniji argumenti imaju najveći učinak.

Istovremeno, u opaski o mišljenju i dupetu, ima i visokoparne, najčešće neutemeljene, nadmenosti onih koji su ubeđeni da je mišljenje isključivo privilegija visokoumnih, obrazovanih i obdarenih superiornim intelektom ( a oni su, jelte, ti), i da je uloga ostalih da slušaju i ne misle. Ako se slučajno i usude da razmišljaju, mišljenje će im biti prihvaćeno samo ukoliko misle isto što i oni, u suprotnom su budale, ignoranti, mrzitelji, neprijatelji, botovi…

Tako se stvaraju autarhični krugovi istomišljenika koji podrazumevaju „jednu istu pesmu“, siguran amin i aplauz i u kojima smo svi serdari i vojvode, a oni drugi neopevani kreteni i idioti. To je najlakši put da se izgubi poželjna kritička distanca i da postanemo zarobljenici jedne istine što proizvodi – i proizvelo je – novo jednoumlje za koje smo mislili da je ostalo iza nas kao relikt komunističkog doba. Posebna priča su oni koji misle tuđom glavom.

Muka je drugačije mišljenje. Priznaje se samo ono sopstveno i ljudi koji vam povlađuju, tuđe se prezire i za njega se ne daje ni pet para. Kada se onaj koji misli da je samo on u pravu sretne sa oprečnim mišljenjem, ne samo što ne ume, niti hoće da bar razmisli o njemu, ili, ne daj bože, da ga uvaži, već bi najrađe ukinuo i to mišljenje i onoga ko ga je izneo. Pakao, to su drugi – što bi rekao dobri stari Sartr!

Za vlast su svi koji drugačije misle dušmani ili plaćenici mračnih centara moći koji im rade o glavi. Opozicija se, pak, neće složiti sa vlašću ni da ova kaže kako je trava zelena i kamenje tvrdo. Takozvana „Druga Srbija“ ima svoje istine, kanone i zablude, ona „Prva“ svoje i one se mimoilaze kao da živimo na različitim planetama a ne u istoj zemlji.

Nije problem da se imaju različita i suprotna mišljenja, problem je što se nema ni sluha ni volje da se ona ponekad razmene i da se, barem, saslušaju argumenti onog drugog. Umesto da razlika u mišljenjima doprinosi kvalitetnom dijalogu i razmeni ideja, ona je postala rovokopač nepremostivih jazova i rovova iz kojih se po neistomišljenicima osipa paljba iz svih oružja i rodno mesto netrpeljivosti i opasne mržnje.

Izgleda da je bio u pravu pesnik Branko Miljković kad je napisao „Misao koja ne ume da misli, zavlada svetom.“ Ovde je na putu da dobije doživotni mandat.