4
Na jednom od gornjih astralnih nivoa nebeski Srbi su užurbano radili na organizacionom odboru za proslavu dve stotine i kusur godina od podizanja Prvog srpskog ustanka i dva i kusur veka moderne srpske države. I dok su namicali kvorum, nadnosili su se preko ivice u crnu rupu kojoj se nije videlo dna.
– Kojekude, da li je to ona naša Marićevića jaruga! – pitao je Crni Đorđe koji je u novom poretku stvari više vukao na belo.
Načičkani iza Karađorđa, stajali su knezovi – orašački Marko Savić, koraćički Vićentije Petrović, topolski Matija Jovčić, Marko Katić iz Rogače i klizili pogledom punim neverice niz srpsku vertikalu.
– Kako saznajemo iz krugova bliskih paklu, ono je Srbija! – izvestio je prisutne prota Atanasije Antonijević.
Dok su se trgovci Teodosije Marićević i Milutin Savić Garašanin iščuđavali dometima Aleksandra Vučića u podizanju vaskolikog BDP-a, hajduci Stanoje Glavaš, Vule Ilić Kolarac i Veljko Petrović zakukaše iz sveg glasa i jednoglasno odlučiše da se ponovo odmetnu. Poslednjim snagama svog autoriteta Vožd ih je vratio sa susednog astralnog nivoa gde među budistima behu našli jatake, rešeni da sa Srbima više nemaju ništa zajedničko.
Kad su se prisutni povratili posle prvog šoka, seli su da vide šta im je činiti!
– Dokle su sada granice Srbije? – pitao je Vožd.
– To ni gospod Bog više ne zna! – odgovori prota Antonijević, najobavešteniji među njima. Bog potvrdno klimnu glavom.
– Imaju li Praviteljstvujušči Sovjet?
– Nekad buncaju manjinskoj, nekad trabunjaju o većinskoj, treći naklapaju o tehničkoj, pomenu i vladu nacionalnog spasa a u stvari nemaju nikakvu vladu, a ne vidim ni spasa na vidiku. Tačnije, imaju nešto što liči na vladu i nešto što ne liči na predsednicu vlade! – skrušeno je raportirao prota.
– Žena im vlada? – zapanji se Vožd.
– Pa, gospodaru, kako da vam kažem, jeste žena, ali… – poče da uvija prota.
– Šta ali, po duši te, je li udata?
– Ta, ne znam kako da vam kažem, više je oženjena. Eto!
– Ti si proto, Bog neka ti je na pomoć, očigledno smetnuo s uma. Šta im je sa skupštinom?
– Isto što i s vladom. Ne postoji! Mislim, formalno je imaju, ali to što je u unutra je budibogsnama, sa njima sigurno nije.
– Imaju li oni uopšte državu! – pitao je, pun zebnje, Vožd!
Posle kratke konsultacije sa izvorima, prota Antonijević se oglasio odričnim odgovorom, a onda dodade:
– Međutim, imaju predsednika!
– Šta im to dođe?
– Prema prvim proračunima dođe im nekoliko milijardi evra i dolara kojima ih je zadužio na sve strane, penzionerima dođe neke pare koje im je ukrao, omladini dođe budućnost koju im je potrošio, a na kraju će im svima doći i glave. Jedni Srbi ga slepo obožavaju, drugi očima ne mogu da ga vide.
– Au, brate proto, ona dva crna gavrana sa Kosova su vesnici proleća za tebe. Deder, pokažidete mi ga, da vidim to čudo!
– Pa, ne znam da li ćemo moći to da vam priuštimo. Malo je tehnički neizvodljivo.
– Kako to misliš tehnički neizvodljivo, šta bulazniš?
– Ovde nemamo televizor.
– Kakav, bre, televizor, je l ti to mene proto, da prostiš, zajebavaš?
– Ne, dragi Vožde, taman posla, nego to vam je neka moderna sprava i srpski predsednik se samo na njoj može videti. Mali Srbi misle da on u toj kutiji i živi.
PROČITAJTE JOŠ
Slušajući ih, Gospod Bog se smilova i odluči da učini srpskom voždu pa malo otškrinu nebesa, a kroz njih sinu nekoliko desetina ekrana sa kojih se ukaza srpski predsednik kako se 1842. put obraćao naciji. Malo je uzdisao, malo se prenemagao, onda se na sva usta hvalio, pa se onda sa nekim svađao, potom je vikao, a onda nekoliko sekundi dramatično ćutao… Kad je rekao kako bi se najrađe obesio o luster, Vožd se trgnu:
– Pa, ovaj, po duši te, hoće da se besi? I šta mu je to luster?
– To vam je ukras na sijalici, a sijalica svetli na struju koju je, inače, izmislio naš čovek, Srbin Nikola Tesla.
– Pa i ovaj nešto bulazni o toj struji, šta priča on to?
– Kaže da je postao energetski ekspert, a to vam je…. – tu Crni Đorđe odsečnim pokretom ruke zaustavi protina dalja objašnjenja.
Videvši pogibeljni uticaj televizije i Vučićeve konferencije za štampu na Voždovo mentalno zdravlje, Gospod opali nekoliko munja u repetitore preduzeća Emisiona tehnika i veze i ekrani zasnežiše. Odozdo iz mračnih dubina zemaljske Srbije dopre dubok uzdah olakšanja koji se stopio sa istom radnjom Voždovih pluća.
Kad se malo pribrao, Karađorđe zausti da još nešto pita, ali užasnut prethodnim odgovorima zaneme i maši se rukom tamo gde mu je nekad bila kubura, rešen da umre još jedanput, ali ovaj put od sopstvene ruke. Na sreću, služba Svetog Petra beše perfektno obavila svoj posao, tako da je Vožd uzalud tražio oružje. U tome prema njemu, pokajnički, nastupi Knjaz Miloš.
– Činiš voliko, izgleda da mi je uzalud bio onaj performans s tvojom glavom. Ja ti se ovom prilikom duboko izvinjavam!
– Bolje da sam dizao noge neke snaše, ko što si ti radio, nego ustanak! – rezignirano će Vožd – Vidiš li ti šta nam bi sa Srbijom?
– Vidim, a bolje da ne vidim?
– Ti bi još mogao i da se ponosiš. Po tebi su, vele, neku džadu nazvali.
– Pusti to Đorđe, zaklinjali su se oni i nekom Titu da neće skrenuti sa njegovog puta. Sve ti je kod Srba od danas do sutra.
– A ko im je onaj Turčin Grenel? – priupita Hajduk Veljko, sučući brkove!
– Nije Turčin nego Amerikanac. Neka vrsta modernog dahije! On ih je prvo bombardovao, pa ih sad uči partnerstvu!
– To mu ga dođe, kao da sam ja posle oslobađanja Beograda ušao u koaliciju sa Kučuk Alijom! – pravio je paralele Karađorđe.
– Pa što se ne dižu na ustanak? – dodade Stanoje Glavaš.
– To nije u skladu sa ljudskim pravima, a i da nešto urade dobili bi preko labrnje kao što već jesu nekoliko puta u poslednjih trideset godina – objašnjavao je prota, počinjući da se znoji iako tako nešto nije bilo svojstveno svetu u kome su se nalazili.
– Pa šta ćemo mi sad uopšte da slavimo? – upita neko.
Vožd se okrenu, pogleda prisutne mračnim pogledom, pa tiho prozbori:
– Slavićemo to što smo mrtvi. Ovo živ čovek ne bi mogao da podnese!
BONUS VIDEO: Ranko Pivljanin i Zoran Panović: Pod ovim uslovima ni Đoković ne bi dobio Vučića
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
