Piše Ranko Pivljanin: Ima li Vulina u avionu

Legenda beleži kako je grupa vazduhoplovaca igrala basket na igralištu neke duševne bolnice, a onda se u neko vreme pojavio medicinski brat iz dotične ustanove i viknuo: - Idemo, momci. Terapija! - Ali mi smo piloti! – uzvratili su zbunjeni kadeti. - Da, da, svi smo mi piloti! - odgovorio im je medicinar. Izgleda da danas i jesmo.

Ministru odbrane Aleksandru Vulinu uručen je počasni letački znak i više nije nemoguće da ga sledeći put kamere usnime i u zelenom letačkom kombinezonu. Njemu je ionako odavno nebo granica. Naravno da jedna značka ne čini pilota ali to parčence metala čine piloti pa bi se o tome moralo voditi računa, čak i kada je u pitanju počasni znak. Reče li onomad Hristos učenicima svojim „Margaritas ante porcos“ iliti „( Ne bacajte) bisere pred svinje“. Naš narod bi rekao „nije sedlo za magarca“ ili „nije sve za svakoga“.

I nije kriv Aleksandar Vulin što je okićen perjem koje mu ne priliči niti ide uz njega, on samo nije imao svesti i skrupula da tu čast odbije, a i voli da se šepuri. Krivi su oni koji su najveće letačko odlikovanje odavno profanisali i to ne samo dodeljujući ga bez kriterijuma, nego i ne dodeljujući ga u pravo vreme i ljudima koji su ga zaslužili. Ili su ga platili životom, poput slavnog pilota pukovnika Milenka Pavlovića .

On je svoj zlatni letački znak dočekao na nebu u koje je odleteo da se sa njega ne vrati i to posle gotovo deceniju i po od herojske pogibije u neravnopravnoj borbi sa NATO lovcima. Njegov let u smrt trajao je 12 minuta, put do pilotskog odlikovanja 14 godina. Dodeljen mu je posthumno tek 2013. godine, preči od njega je i u to vreme bio tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac koji je, kao i sada Vulin, okićen počasnim letačkim znakom. Da li je ministar Vulin znao koliko je dugo putovao zlatni letački znak do besmrtnih grudi pilota Pavlovića i je li se barem osećao nelagodno dok je primao odlikovanje na aerodromu koji nosi njegovo ime?

Na stranu značka, zar legendarni komandanat 204. lovačko avijacijskog puka, koji je iz kokpita aviona izvukao mlađeg kolegu, poleteo umesto njega i poginuo, nije zaslužio da bude proglašen narodnim herojem!? Ili je možda trebao dva puta da pogine? Nije to posthumno postao ni major Zoran Radosavljević koga su oborili iznad Majevice, ni Života Đurić koji je stradao u pogođenom „orlu“ iznad Kosova.

Neki, poput Nebojše Nikolića, Slobodana Perića, Ilje Arizanova, Dragana Ilića, Predraga Milutinovića nisu dobili ni zlatni letački znak, to najvažnije odlikovanje za vojnog pilota. Osim ako su im to u međuvremenu dodelili, ali u tišini i bez talambasa, za razliku od gromopucatelne obznane odlikovanog Vulina.

Stidi li se to država Srbija svojih najvrednijih sinova a protežira sumnjivce i mediokritete koji tragikomičnim paradiranjem kompenzuju sopstveno dezerterstvo i neostvarene dečačke snove? Pa će Vulin, pod stare dane, u pilote a njegov Vrhovni komandant, bez čijeg amina ne bi ni bilo ove značke na ministrovim prsima, u košarkaške trenere.

Pre sedam godina, povodom jednog od obeležavanja NATO agresije, na RTS-u su gostovala dva pilota našeg ratnog vazduhopovlostva, tačnije lovačke avijacije koja se 1999. godine letelicama zapadne vojne alijanse suprotstavila sa 14 poluispravnih aparata MIG-29. Priča pukovnika Dragana Ilića i potpukovnika Predraga Milutinovića Grofa koji su, za razliku od drugih kolega, uspeli da prežive neravnopravnu borbu ostavljala je knedlu u grlu. Ispostavilo se tada da potpukovnik Milutinović, koga su sasekle četiri rakete, nije dobio ni stan već je sa porodicom tavorio u nekakvoj garsonjeri!

Značke, odlikovanja, stanovi, počasti i privilegije su očigledno rezervisani za one koji ne bi seli ni u neispravni državni „audi“ , za razliku od ovih momaka koji su utrčavali u avione pokvarenih i slepih radara i kretali u smrt. Ispada da su raširena krila letačkog znaka namenjena kokoškama a orlove zaobilaze.

Izgleda da je “sistemska greška” u tom odlikovanju, zajedno sa mučnom servilnošću vojnog vrha prema političkim autoritetima, podmetnuta još u trenutku njegovog nastanka 21. maja 1967. godine kada je RV i PVO ondašnje Jugoslavije proslavljalo 25-godišnjicu nastanka. Tada je ustanovljeno priznanje – Diploma instruktora letenja sa zlatnim letačkim znakom, koja se dodeljuje vrhunski oposobljenim pilotima. I ko je bio prvi odlikovani „vrhunski osposobljeni pilot“? Pogađate, naravno – Josip Broz Tito kome je ovo priznanje dato „ u znak zahvalnosti za brigu koju poklanja razvoju RV i PVO.“

Naravno da pokojni maršal, s obzirom da je četiri godine krvario gaće u ratu sa okupatorima, nije za poređenje sa Vulinima i Šutanovcima, tim pre što tada barem nisu zaboravljani istinski piloti-heroji. Tom prilikom su posmrtno odlikovana petorica pilota koji su poginuli u španskom građanskom ratu, kao i trinaestorica pilota koji su poginuli u završnim operacijama za oslobođenje zemlje.

Danas živimo pervertuiranu realnost u kojoj oficiri naše vojske, sa svim znanjima i odricanjima, salutiraju opskurnim likovima koji su i vojsku i sebe izvrnuli ruglu, služeći vojni rok dve nedelje i čija se vojnička osposobljenost meri jedino slepom odanošću tzv. Vrhovnom komandantu čije ime i u snu izgovara. Ako već, po sili službe i zakona, moraju da pred njim stoje mirno, moraju li baš da ga odlikuju? Ako ga već odlikuju, moraju li baš odlikovanjima najelitnijeg roda vojske u koji idu samo najbolji i najsposobniji? Đavo će im biti kriv, kad ovaj na kraju poveruje da zaista ume da leti ( ili da se i to može naučiti za dva produžena vikenda) i zatraži „mig“ da „uhvati dva kruga“.

Bože, ima li pilota u ovom našem avionu ili njim zaista upravljaju Vulini? Što bi rekao onaj junak sa početka naše priče: ajmo Srbi, terapija!