Broj respiratora je proglašen državnom tajnom, država će u infrastrukturu uložiti 24 milijarde dinara ili oko 200 miliona evra kako bi se ubrzala implementacija programa Srbija 2025. a penzioneri će narednih mesec dana dobiti jednokratnu pomoć od 4.000 dinara.
Kod Nušića se to zvaše „plava riba, svastikin but, kljukana dinastija“, kod Vuka Draškovića „do not mix grandmothers and frogs“ a u zemlji Srbiji ekonomske mere Vlade Srbije u kontekstu pandemije korona virusa koji su izložili premijerka i ministar finansija.
Zašto je broj respiratora državna tajna, zna Gospod Bog, ali sumnjam da je u suštinu te tajnovitosti upućena i Ana Brnabić koja je to saopštila, osim ako joj nije došapnuto kako bi odnekud mogli banuti „karantirani“ Italijani da nam ih otmu. Broj aparata za ventiliranje pluća je toliki koliki je (gospođa Brnabić, inače, još reče „da ih ima dovoljno“) i možemo da pretpostavimo da ih za slučaj masovnog širenja korona virusa dovoljno nema ni Nemačka a kamoli ekonomski krhka Srbija. Hteo je i predsednik Vučić, koji obožava brojke, da dokuči respiratorsko brojno stanje pa su mu ljudi iz zdravstva rekli da se ne može javno o tome govoriti i to je, valjda, Ani bilo dovoljno da na tu informaciju stavi oznaku „top secret“. Ko veli, ono što ne sme da saopšti sam Vučić mora da je i više od državne tajne.
Za razliku od broja respiratora, poznat je broj miliona evra kojima ćemo popločati put ka Srbiji „dvadeset – dvadeset pet“ što je šifra za magloviti investicioni štap koji je pred Novu Godinu ambiciozno zabacio Aleksandar Vučić na čijem kraju visi udica na koju je okačeno 900 evra prosečne plate i 430-440 evra penzije.
Pričati o toj „petoletki“ u trenutku kad se zemlja suočava sa potencijalnom zdravstvenom katastrofom koja lako može proizvesti i onu ekonomsku može da prođe samo kao neobavezna propagandna priča – lepo zvuči, ne košta ništa a do 2025. ko živ, ko mrtav – ili kao „hrabrenje“ po principu ne znamo šta ćemo sutra ali znamo šta ćemo za pet godina. „Gađanje“ milionima odavno je postala olimpijska disciplina naših vlasti, samo što od tih njihovih rekorda neke vajde nema, a naročito je besmisleno sada kad su asepsol i higijenska maska postali prioritetniji od nafte i asfalta. Građani živi nisu da doznaju u koje će to sve kapitalne projekte Vlada uložiti 200 miliona evra „kako bi ubrzala rast“, eno ih peru ruke u lavoru pred televizorom da ne bi slučajno nešto propustili.
Kada se malo razdvoje te babe i žabe, jedina izvesna stvar ovih grandioznih „ekonomskih mera“ jeste ono Palmino: „Za penzionere 4.000 dinara.“
Kaže premijerka da je predsednik Vučić – koga ona u svojim govorima pominje češće nego što prosečan televizijski spiker ovih dana izgovara reč korona virus – „zamolio da iz budžeta odvojimo dodatna sredstva za dodatnu finansijsku pomoć penzionerima , kako bi se osećali bezbedno i sigurno“. Koliko će i kako tih tridesetak evra povećati penzionersku „sigurnost i bezbednost“ ne znam, ali sve ukazuje da ta milostinja obećana pod plaštom brige za najstarije, smrdi na , toliko puta viđenu, predizbornu korupciju penzionerske sirotinje. Po principu, da se tamo krajem aprila setite ko vam je poslao četiri hiljade da se borite protiv korone. Super je priča o Srbiji „dvadeset – dvadeset pet“, ali sad treba misliti o datumu „nula četiri – dvadeset šest.“
Zna to Vučić pa „igra i za raju“ i „ne zanemaruje taktiku“, a Brnabićka i Mali nek pričaju o strategiji. Zato je i molio Anu da se „otvori“ za penzionere. A ona, jednostavno, nema srca da ga odbije.