0
Otišao je predsednik na Hilandar i slao božićne čestitke. Mada, mogao je da ga provede kod kuće sa porodicom kako i priliči. Ne bi mu trebala ni ona grančina, skoro celo drvo, koji je prethodnih godina vukljao po Predsedništvu. Ljudi koji poznaju veru naveli su da u Vučićevom gestu nije bilo duhovne potrebe, već političke.
Za rejting će klanjati do poda iako se to ne radi. Po prvi put deluje uplašeno pred snagom mladih koji ga ne zarezuju već traže da institucije rade svoj posao. „Koje institucije kad sam ja jedina institucija“ misli se predsednik dok studenti ispostavljaju zahteve tužilaštvu iz koga čekaju da zazvoni telefon iz Predsedništva. Dok oni čekaju On je rešio da se glasačima svoje stranke prikaže kao srušeni, a ne svemogući Vučić, kad već akademci odavno znaju da u uređenoj zemlji takav čovek ne bi odlučivao. A zapravo, iza te lažne skrušenosti predsednika stoji strah. Da neće moći da vuče poluge moći i najveći strah od svih, da on koji od svega najviše želi mesto u istoriji, postane nebitan.
Pročitajte još:
Skrušenost je pokazivala i vlada koji vodi novi epizodista u Nemanjinoj 11. Onaj zapisničar što saziva sednice na kojima predsednik postrojava ministre. E ta ekipa upitne etike i još upitnijeg morala pregovara sa prosvetarima usred protesta. Iako su profesori i nastavnici ispostavili jasne zahteve oni im šalju nepristojnu ponudu uvereni da se još o nečemu pitaju. Sam način pregovora sa prosvetarima govori o tome da je režim Vučića navikao da ispostavlja ultimatume.
Kada ne prolaze ultimatimi režimska partija okrene se sili. Bilo da se ogleda u nekim maskiranim pristalicama režima koji po Novom Sadu glume studente a busaju se u grudi transparentima o Velikoj Srbiji, bilo da je reč o direktoru Jovine gimnazije koji je promenio ključeve škole. U aktu direktora ogleda se najbolje taj bes režima zbog nemogućnosti da mu se svi potčine.
U pokušaju razvodnjavanja protesta nepostojeća skrušenost predsednika i kamarile slabo prolazi pa je tužilaštvo u čijim redovima se vodi borba za mesto do Vođe ostalo tvrdo na pravcu nedogovornosti.
Viši sud u Novom Sadu odbio je predlog Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu da se okrivljenom Goranu Vesiću odredi pritvor. Odlukom suda se ukazuje da je 27.11.2024 ministru ukinut pritvor zbog nepostojanja osnovane sumnje da je izvršio krivično delo koje mu se i sada optužnicom stavlja na teret. Ovakva „preventivna“ odluka je presuda pre presude i Vođu postavlja u poziciju da odlučuje ko je, za šta i koliko kriv. To pojačava strah i podaništvo samo do granice kada bude bio ugrožen opstanak tih potčinjenih. Onda će biti svako za sebe.
Svi ovi primeri istovremeno govore o strahu koji se uvukao u kosti vođe. Problem Vučića je što je straha sve manje među građanima širom Srbije među kojima buja nada u promenu koja će dovesti do života u normalnoj uređenoj zemlji.
Tu ne pomaže zastrašivanje, Vučić je zato sada u fazi svakodnevne blede i neubedljive, već sto puta ponovljene, odbrane na režimskim televizijama gde i više ne sluša savete spin doktora već rafalno vređa studente, prosvetne radnike i kritičare njegovog režima. Veruje da mu još ide na ruku to što su zapadne zemlje na njegovoj strani, ali ne shvata da je to savezništvo krhko i da oni već sutra mogu da skinu mrenu sa očiju i počnu da ga zovu balkanski diktatorom.
U pravu je profesor Žarko Korać koji ocenjuje da vlast čeka da protesti oslabe, a demonstranti čekaju da Vučić nešto promeni i da se neće se ni jedno ni drugo desiti. Tu na scenu stupa faza pretvaranja te zarazne mladalačke energije u podršku političkim opcijama koje će pobediti režim tako značajno da režimu ni krađa neće pomoći. Jednom je uspelo, Vučić to zna i toga se najviše plaši. Oni koji to u postojećoj opoziciji budu kočili snosiće takođe odgovornost.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare