Piše Miljana Nešković: Vučiću, gde je tabla za broj ubijenih žena?

Predsednik Vučić obožava da piše po tablama. Piše iznose plata, poredi BDP, ispisuje kilometre autoputeva… Gledamo ga kako nabacuje brojke, sabira, oduzima i podvlači crte već godinama. Tokom tih godina postali smo „prvaci“ po ubijenim ženama i devojčicama u porodičnom i partnerskom nasilju. Za vikend je još jedna žena ubijena od strane bivšeg partnera. U 2023. svake smo nedelje imali (bar) jedno ubistvo žene. Svim tim ubistvima prethodilo je nasilje, fizičko, psihološko, finansijsko, proganjanje… To znači da je svaki od ubica žena mogao i morao biti u zatvoru mnogo pre. Svako ubistvo je moglo biti sprečeno, ali nije. Zato moram javno da pitam predsednika: „Gde je tabla za broj femicida u Srbiji?“

Kada se već toliko poredimo sa zemljama iz okruženja i iz Evrope, kako je moguće da predsednik, pasionirani ljubitelj statistika i upoređivanja, baš nijednom nije izneo svoju tablu i ispisao po godinama broj ubijenih žena u Srbiji i uporedio sa drugim državama? U poslednjih godinu dana ih je bilo preko trideset, a pre samo nekoliko godina smo bili užasnuti činjenicom da smo imali oko dvadeset ubistava godišnje. Zar te brojke nisu važne?

Očito, ljudima koji vode ovu državu životi žena nisu važni, čim im tolike smrti nisu tema, a ne pokreću ni temu sprečavanja daljih ubistava. Srbija ima sistem koji čeka da nasilnik ubije ženu, da bi ga prepoznala kao nasilnika, do tada je „samo malo nervozan čovek, ništa strašno“. Da onima koji sebe nazivaju „državom“ životi žena nisu važni znamo i po tome što još uvek ne postoji čak ni zvanična statistika femicida u Srbiji. Brojeve skupljamo iz medija. Nema predloga reformi sistema, nema pooštravanja kazni za oblike nasilja koji prethode femicidu, nema ubrzavanja procedura…

Nema reakcije. Žene trpe torture, pretnje, nasilje i bivaju ubijene dok se oni bave svojim neistomišljenicima. Nikako da ubijene žene postanu dovoljno bitna tema za predsednikovu tablu.Sasvim je u redu da postoje političari i političarke koje ne zanimaju ubistva žena, koji porodično i partnersko nasilje ne smatraju političkim problemom i koji ismevaju svaki besni ženski glas u javnosti. Iz nekog razloga oni i dalje ne računaju na to da, uskoro, ni njihov politički život neće biti bitan za više od polovine stanovništva. Zašto bi? Mrtvim ženama ne znače mnogo ni autoputevi, ni teritorije, ni nacionalni stadioni, a žive žene su besne.

Ide osmi mart. Žene u Srbiji odavno ne traže cvet, ali više ne traže ni revoluciju. Svako ko se malo zamisli shvatiće da su u ovoj zemlji žene – revolucija.