Piše Miljana Nešković: Voleti Patriju, ne Partiju

Kad nekoga volim, želim toj osobi dobro, i to sve dobro. Ako nije tu, nedostaje mi. Ukoliko je daleko, obradovaće me sve dobre vesti koje je zadese, i rastužiti nesreće koje je pogode. Ljubav je takva, dobra i donosi dobro. Zato pokreće svet. Naravno, postoji posesivnost, kao dežurna zabluda o ljubavi. Ovde ne govorim o posesivnosti i ostalim izlivima nezdrave naklonosti. Kad nekoga ili nešto volimo, nemamo poriv da to porobimo, kao ni trunku motivacije da to na bilo koji način pokvarimo.

Rođena sam u Srbiji i volim je po istom principu. Nazivam je „mojom zemljom“. Važna mi je na previše načina da bih mogla da ih pobrojim. Želim joj mir, uspeh i zdravlje. Isto kao i bliski članovi
porodice koje volim, dešavanja u Srbiji umeju da me iznerviraju kako to nikad ne bi mogli događaji u nekoj stranoj državi. Ne znam šta me lakše izbaci iz takta u Srbiji, da li glupost, da li nazadovanje,
da li sklonost autodestrukciji ili odsustvo sposobnosti da se iz istorije izvuče pouka koja ima sposobnost da sadašnjost učini boljom. Verujem da voleti svoju zemlju ne znači lagati i sebe i
druge kad nešto nije u redu, već doprinositi da se stvari poprave.

Političari u Srbiji me ne nerviraju, oni me užasavaju. Na njihov odnos prema mojoj zemlji nikad nisam izgradila imunitet. Svesna sam šta rade mojoj zemlji, jasno mi je koliko je to strašno. No, ako
ću iskrena da budem, ne mogu do kraja da razumem većinu njihovih postupaka. Neka zlodela su tako grozna da su suštinski nepojmljiva većini ljudi. Kad to sve rade iza paravana rodoljublja i patriotizma, stvar mi je još odvratnija.

Za početak, nije mi jasno kako neko može toliko da ne poštuje svoju zemlju, da je eksploatiše i očigledno ponižava. Srbija je i njihova zemlja. Isto kao što je „moja“, jer sam se tu rodila, učila da čitam i pišem, sticala prijatelje i zaljubljivala se, tako je i njihova. Po srpskim parkovima učili su da hodaju, ovaj vazduh su disali i dišu. Kako su uopšte došli na ideju da ojade sopstvenu kuću? Ne razumem do kraja kako mogu da gledaju svoje reke, koje se dave u fekalijama, i da pomisle – ma nema veze.

Ne shvatam kako neko ko ima vlast u svojim rukama može toliko da mrzi svoju zemlju da gleda u otrovni vazduh i pomisli – nije to prioritet, mogu oni ovako još koju godinu. Nepojmljiv mi je mentalni sklop kom padne na pamet da do granice besmisla uruši najvažniju insituciju svoje zemlje, tako što angažuje poslanike koji više liče na učesnike rijaliti programa nego na uvažene članove društva. Toliko dugo smo gledali u ljude koji ne vole svoju zemlju da smo zaboravili da poslanici i ministri treba da budu uvaženi članovi društva. Neverovatno mi je da ima ljudi koji su u stanju da bez griže savesti spinuju ne samo sadašnjost, nego i istoriju, nešto tako dragoceno za svako društvo, samo zarad kratkoročnih koristi.

Ipak, možda me najviše rastužuje što su upravo njima stalno puna usta rodoljublja, na koje se pozivaju čim im ponestane demagoškog alibija. To rade toliko dugo da su čitave generacije izrasle s blagim osećajem gađenja prema priči o ljubavi prema svojoj zemlji, ne želevši da završe u istom košu sa šibicarima koji su prodali patriotizam za još jedan mandat, ili sklanjanje krivične prijave u nekakvu fioku.

Trebalo mi je vreme da bih uočila da zapravo, srpski vlastodršci ne vole svoju zemlju, neki je možda mrze. Zašto je ne vole, ne želim da nagađam, ali jednostavno nije moguće činiti takve stvari zemlji i
narodu koji voliš, samo zbog para, ostanka na vlasti, ideje o vlastitoj ulozi u istoriji ili nekog sličnog sebičluka. Nije moguće biti slep i gluv na davljenje sopstvene zemlje u đubretu. Ljubav je jača od pohlepe, tako da je možda vreme da nazovemo stvari pravim imenom.

Ako neko želi dobro svojoj zemlji težiće tome da ona bude zdrava, puna nasmejanih ljudi koji žive u miru. Zar ne bi tako trebalo da bude? Nikad nisam razumela koncept guranja jednog naroda u rat,
koji pritom nije odgovor na okupaciju, pod parolom patriotizma. Kakav to patriota želi rat? Ili ga koristi za potrebe propagande? Kakav patriota veliča one koji su želeli rat i gurnuli njegovu zemlju u rat, ranili je, puštali da krvari? Naravno, lažni.

Ne znam zbog čega u javnosti odavno nisu raskrinkani ljudi koji svakodnevno utiču na inflaciju ljubavi prema Srbiji. Ne znam zašto ih javnost nikad nije osudila zbog tog konkretnog zlodela. Ogaditi jednom doborm delu sopstvenog naroda rodoljublje je podvig! Kad razotkrijemo licemere u sopstvenim redovima, mnogo je lakše osvestiti čistu ljubav prema svojoj zemlji u sebi i oko sebe, onu ljubav koja zaista donosi dobro zemlji koju volimo. A da se ne lažemo, većina nas koji živimo ovde, mnogo volimo Srbiju. Čak i kad nas nervira, volimo je ovakvu kakva jeste, punu temperamentnih ljudi, čudnih ideja, prelepe prirode, burne istorije i muzike.

I zato verujem da bi nam svima, bez obzira na političku opredeljenost, prijalo da patriotizam javno oslobodimo od onih koji su ga kidnapovali. Da više insistiramo na tome da svaku zemlju čine ljudi
koji u njoj žive, njena priroda, njena kultura i njena dostignuća, a ne političari koji pričaju o patriotizmu po TV emisijama umesto da rade nešto korisno. Da osudimo spinove koji truju odnose među ljudima. Jer rodoljublje ne sme da služi za politička potkusurivanja i izazivanje rasprava. Ono je ljubav, može i treba da bude izvor radosti. Bez omalovažavanja bilo koga, ljubav prema svojoj zemlji treba da bude tačka u kojoj ćemo biti ujedinjeni uprkos političkim neslaganjima, jer čak i kad se oko političkih ideja delimo, nikad ne smemo da zgubimo jedni druge na polju ljubavi prema zemlji kojoj svi želimo mir, čistu prirodu, zdravlje, nasmejane ljude i manje briga.